latinica

"Сад знам мало и Ћирила, али боље знам Методија" - о контактима предшколске деце са писмима српског језика

Пише: Уна Радоњић (Катедра за иберијске студије, Филолошки факултет у Београду)

 

Употреба ћирилице и латинице за писање српског језика већ последњих неколико деценија представља контроверзно питање, које се, осим у најширој јавности, често потеже и у круговима овдашњих (социо)лингвиста, па и оних којима су поверени задаци корпусног језичког планирања. Лаичке расправе о томе да ли је ћирилица једино писмо подобно за српски језик, а латиница пак писмо које није изворно српско, те га као такво треба искоренити, постепено су се увукле и у саме лингвистичке расправе, а делимично и у законодавство (анализу те проблематике прегледно излаже Бугарски 2013: 97–107). Индикативна за српску језичкопланерску идеологију у вези са овим питањем јесте и чињеница да се у новој Нормативној граматици српског језика ћирилица назива српском, а латиница српскохрватском, уз недвосмислено давање предности ћирилици (Пипер & Клајн 2013: 17).
У социолингвистичким расправама о статусу ових двају писама, чак и у онима које се отворено, понекад чак и агресивно, залажу за искључење латинице из правописне норме српског језика, ипак се признаје очигледна чињеница да је латиница у јавној употреби знатно присутнија од ћирилице. Оно што се, међутим, углавном занемарује, јесу импликације те чињенице на образовну језичку политику у Србији. Свима је познато, наиме, да наставни програм предмета Српски језик предвиђа да ученици основне школе најпре науче ћирилицу, па тек онда латиницу. Истовремено, готово да се потпуно игнорише чињеница да су многа предшколска деца, посебно она из градских средина и из породица које, крајње условно речено, припадају средњој или вишој класи, већ пре поласка у основну школу имала некакав контакт са латиницом. Многа од те деце нису научила да пишу користећи папир и оловку, али зато релативно умешно куцају латиницом на компјутерима, мобилним телефонима, таблетима и сличним средствима електронске комуникације. Додатни аспект ове појаве јесте и то што та деца при том не користе српску (тј., према новој нормативистичкој терминологији „српскохрватску“) латиницу, него ону интернационалну, без дијакритичких знакова (популарно називану „ошишаном“), каква им је доступна на већини уређаја за електронску комуникацију. Једном речју, данашња деца, у неким случајевима, још у предшколском узрасту, пре планираног контакта са српском ћирилицом и описмењавања кроз формално образовање, развијају одређене компетенције на другом писму, и у другом медијуму.
Од једне одговорне образовне језичке политике очекивало би се да овакву појаву никако не занемарује, већ да је узме у обзир приликом дефинисања школских програма, писања уџбеника, развоја методике наставе матерњег језика и осталих задатака образовног језичког планирања. Да ли при томе треба настојати да се компетенција коју деца већ пре описмењавања кроз формално образовање на неком нивоу поседују што боље искористи, или пак да се свеукупна језичка политика усмери тако да будућа деца не добију прилику ни да је развију пре поласка у школу, питања су сложена и контроверзна, баш као и питања о самој диграфији у Србији. Међутим, делује у најмању руку ненаучно, ако не чак и штетно, то што се једна оваква појава не истражује и што се на основу ње ништа не предузима у реформи образовне језичке политике, када је у питању описмењавање. Сасвим супротно, чини се да су нашим језичким планерима који се баве образовањем релевантна нека сасвим друга питања у вези са усвајањем писама српског језика. Многи од нас би то могли потврдити понеким примером из сопственог окружења. Недавно сам била сведок ситуације која готово све аспекте ове појаве јасно илуструје. Наиме, једна шестогодишња девојчица савладала је употребу компјутера и куцање латиницом до те мере да је несметано могла да се дописује са другарицама (такве деце, очигледно, има још) путем интернета. Када је кренула у први разред основне школе од учитељице је слушала искључиво о ћирилици, о којој претходно није знала ништа, и о неком „другом писму“ само успутно, а управо је то оно писмо које је препознала као део своје компетенције. Учитељица је уз представљање српске ћирилице говорила и о раду Ћирила и Методија. Да оваква врста дискурса није прикладна за почетак школског узраста довољно нам говори и то да је шестогодишња девојчица, после тог школског дана, након приче о томе шта је учила у школи, закључила: „Сад знам мало и Ћирила, али боље знам Методија.“ Резултат је ту: деца лако могу повезати неке информације (у овом случају имена) са погрешним чињеницама (у овом случају са различитим писмима – Ћирило је ћирилица, Методије латиница), збуњена су новим графијским кодом који не познају, а њихова претходно стечена компетенција потпуно се занемарује. Није ли то довољно подстицајно за образовну језичку политику и планирање у Србији данас?

Референце:
Бугарски, Ранко. (2013). Језичка политика и језичка стварност у Србији после 1991. године. У: Весна Пожгај Хаџи (ур.). Језик између лингвистике и политике. Београд: Библиотека XX век. стр. 91–111.
Пипер, Предраг & Иван Клајн. (2013). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад: Матица српска. 

Powered by Bullraider.com