latinica

Стандардни језици и политика неједнакости

Пише: Вук Вукотић (млађи научни сарадник на Институту за литвански језик у Вилњусу, Литванија)


Језички стручњаци се често жале на учестале језичке грешке, на употребу жаргона и англицизама, што је у Србији већ на неки начин традиција. Доминантни став лингвиста је да се стандардни језик не чува довољно и да језичка култура опада. Ови ставови према језику имају за последицу оно што поједини лингвисти називају „политиком неједнакости“, која ће бити главна тема овог текста. Сматрам да је битно, поготово поводом дебате које је се скоро водила око акције „Негујмо српски језик“, дати историјско објашњење појмова „језичка култура“ и „стандардни језик“, на које се лингвисти позивају.
Оно што повезује претходна два феномена је управо улога лингвистичких ауторитета у друштву – наши лингвисти често указују на „огрешења о норму“ и путем тога коментаришу општу културу, стање у образовању и друштву, као и друштвену позицију говорника. Из чланка у чланак које лингвисти повремено објављују, употреба „непотребних туђица“ се представља као знак немара према сопственом народу и идентитету, а указивањем на јавну употребу жаргонизама, указује се на некултуру и необразованост корисника тих речи. То, наравно, није све – ту су и граматичке, синтаксичке и остале грешке које „нарушавају језички систем“, а то је, како кажу наши лингвисти, „одраз духовног стања нације“. Посебно се проблематизује то што се ове грешке налазе у јавном простору. Ово никако није српски феномен, што је битно поменути; истраживања показују сличне праксе из других европских земаља, нпр. Грчке или Немачке (Moschonas & Spitzmüller, 2010; Spitzmüller, 2007).
У том смислу, ако погледамо на концепт језичке културе са друштвеног становишта, он се може концептуализовати као феномен да је један језик уједно номинован као језик једног целог народа или групе народа (српски, немачки, руски), а уједно и језик просвећене елите (правилан, чист, неискварен, књижевни).  Због тога, језичка култура такође препознаје стандардни (или књижевни, старији термин) језик као једини валидни и репрезентативни облик језика. Улога у друштву и идеолошки развој стандардног језика је врло концизно приказана у књизи „Voices of modernity: Language ideologies and politics of inequality“ [Гласови модерности: Језичке идеологије и политика неједнакости] Ричарда Баумана и Чарлса Бигса (2003), у којој се објашњава како је језички стандард  инкорпориран у „политику неједнакости“, која произилази из једне етапе у развоју (европске) историје, наиме модернизма. Овај појам теоретичари користе за период који почиње са просветитељством, а завршава се, по некима, после Другог светског рата (када почиње постмодернизам), а по другима, он још увек траје, али је у својој позној фази, где се његови недостаци јасно виде.
Схватање важности језика за друштво почиње у периоду просветитељста (тј. првој фази развоја модернизма), када се постављају принципи савремене науке и грађанског друштва, две тековине у којима је језик од централног значаја. Покрет су водили интелектуалци; примерице, у Енглеској су то били чланови „Краљевског друштва“, међу познатијима Џон Обри и Френсис Бекон. Они су се јасно дистанцирали од народних веровања, паганства, обичајног и ненаучног схватања света. Идеализовали су универзитете и, веровали или не, градске кафане, где су могли неометано да причају са другим (искључиво мушким) интелектуалцима о друштву, науци и уметности.
Језик има битну улогу у овој идеализацији универзитета и кафана, јер је он кључ за рационалност, прецизност, емпиријску утемељеност, апстраховање и, најважније, као ознака припадности грађанству, он даје могућност учествовања у јавној сфери (Bauman & Biggs, 2003: 65). Џон Лок у то време формира прве норме употребе језика у јавном простору и у науци у свом делу „О злоупотреби речи" (присетимо се важности језика у јавном простору за наше данашње лингвисте). Битна тековина модернизма је управо идеализација одмереног и рационалног језика, што је у контрасту са дотадашњим виђењем реторике као доброг језика. Лок се у поменутој књизи највише обрушио на реторику, извртање речи и коришћење језика у себичне сврхе.  Јасан, прецизан и нормиран јавни језик, заједно са принципима грађанства које је Лок изнео у „Двема расправама о влади“, чине праву модернистичку визију цивилног друштва коју Бауман и Бигс називају „хегемонија просвећене елите“ (ibid.: 49), исте елите коју би марксистички оријентисан интелектуалац назвао „буржоазија“.
У романтизму, ова елитистичка парадигма језика (и друштва) је наводно требала да се промени у „народну“, али није. Хердерова романтичарска идеја језика је била да је језик „дух народа“, па самим тим и власништво народа, што би значило нико нема право да исправља или мења народни језик. Али, изградња националних језика (чији се стандардни облици први пут појављују у овом периоду) је уклопљена у малопре поменуту модернистичку парадигму. Хердерове и Локове, наизглед супротне, идеје о језику су се уклопиле у нову идеју о језику, коју је артикулисао Вилхем фон Хумболт (ibid.: 191) на следећи начин: језик је у вези са идејама које представља (јасан језик = јасне идеје), као и у вези са народом који говори тај језик (један народ = један дух у једном језику). На практичном плану, како је латински био једини стандардизовани језик у то време, новонастали национални језици су постали „стандарди“ управо тако што су лингвисти тог времена покушавали да му дају особине латинског стандарда – првенствено граматику (са правилима која би личила на латинска правила: парадигме, категорије итд., а која морају да се науче) и речник (Feitsma, 2002: 215). Идеје „просвећено-нормираног језика“ и „народног језика“ су, дакле, конвергирале јако брзо, и добили смо језички стандард који нас учи да се кроз правилан језик огледа и наша образованост и припадност једној нацији. Тако долазимо и до данашње ситуације да нас просвећена елита учи да „не знамо свој језик“.
Надам се да је ово донекле свеобухватинији одговор на питање зашто нас лингвисти, у (вероватно искреној) жељи да створе једнакост, неминовно деле у групе добрих и лоших корисника језика, уплићући се (можда невољно) у стварање политике неједнакости.
 

Reference:
Bauman, R., & Briggs, C. L. (2003). Voices of modernity: Language ideologies and the politics of inequality. Cambridge University Press.
Feitsma, Anthonia. (2002) ‘Democratic’ and ‘elitist’ trends and a Frisian standard. Andrew R. Linn & Nicola McLelland (Eds.), Standardization. Studies from the Germanic languages, 205-218.
Moschonas, S., & Spitzmüller, J. (2010). Prescriptivism in and about the media: A comparative analysis of corrective practices in Greece and Germany. Language Ideologies and Media Discourse: Texts, Practices, Politics, 17.
Spitzmüller, J. (2007). Staking the claims of identity: Purism, linguistics and the media in post‐1990 Germany. Journal of Sociolinguistics11(2), 261-285.

Powered by Bullraider.com