latinica

Концепт енглеског као lingua franca и његова улога у формирању језичких образовних политика у Европи

Пише: Марија Недељковић – Правдић (докторанд на Филолошком факултету и Факултету политичких наука у Београду)

 

У погледу данашњег социолингвистичког и лингвокултурног феномена енглеског као глобалног језика треба имати у виду различите типове говорника овог језика. Према моделу концентричних кругова, говоримо о три типа говорника. Унутрашњем кругу (енгл. inner circle) припадају матерњи говорници енглеског језика, спољашњем кругу (енгл. outer circle) припадају бивше колоније, где енглески има статус службеног (другог) језика, док трећем кругу, “кругу који се шири” (енгл. expanding circle) припадају подручја, укључујући и Европу, где се енглески језик учи као страни језик. (Kachru, 1985, цит. у Sočanac, 2005, Jenkins, 2006) У академским круговима спољашњем кругу и кругу који се шири посвећује се посебна пажња, имајући у виду утицај и повезаност који има енглески као глобалан језик, са једне стране, са процесом глобализације, лингвистичким империјализмом, лингвистичком екологијом, мањинским језицима, језичким правима, језичком идеологијом и сл, а са друге стране и са језичком политиком и планирањем, посебно у европском контексту. У складу са тим, налазимо различите ставове у стручној литератури према енглеском као глобалном језику, који се крећу од неутралних, позитивних, па све до осуде, пре свега, лингвистичког империјализма.
Предмет нашег интересовања је “круг који се шири”, па ћемо сходно томе дефинисати кључни појам наше анализе, концепт енглеског као lingua franca (ELF), полазећи од поставке да “боље познавање ELF води ка информисаном доношењу одлука, пре свега у области наставе, учења и евалуације, али и у ширем контексту језичке политике и планирања” (Filipović, 2008a: 289). Последњих година овај термин се користи као начин позивања на комуникацију на енглеском језику између говорника различитих матерњих језика. То, међутим, не значи да ELF искључује учешће и матерњег говорника у ELF интеракцији. У већини случајева, ELF је "језик контакта” између говорника које не деле исти матерњи језик и културу, а за које је енглески језик изабрани страни језик комуникације (Seidlhofer, 2005: 339). Дакле, ELF најшире схватамо као “средство комуникације међу припадницима различитих лингвокултурних групација којима дати језик није матерњи језик” (Filipović, 2008a: 289). Потреба идентификације са језиком постаје све слабија услед потребе да проширимо свој опсег деловања. ELF се схвата као језик комуникације, а не идентификације, који одликује функционална флексибилност, мултикомпетенција, употреба у свим друштвеним доменима, флексибилност, специфичан статус, глобална распрострањеност (House, 2003). Filipović (2008a) истиче да су језички елементи од кључног значаја за разумљивост исказа на ELF и да је у настави енглеског као страног језика неопходно увести одређени степен толеранције на лексичко-граматичка и фонетско-фонолошка одступања од норме енглеског као матерњег језика. На тај начин ћемо посредством сопственог идиолекта пројектовати сопствену социо-културну реалност. Говорници ELF по правилу нису монолингвални, па самим тим и не теже прагматичном и културном поистовећивању са матерњим говорницима енглеског језика. Богатство ELF лежи у уношењу елемената других језика у систем енглеског језика, што ELF чини на неки начин хибридним језиком (House, 2003).


У ЕУ енглески језик функционише на три нивоа: као национални језик чланица ЕУ (Ирска и Велика Британија), као глобални језик и као lingua franca. Употреба енглеског језика као lingua franca је најраспрострањенија. У складу са тим поставља се и питање схватања енглеског језика у данашњој ЕУ: као другог, страног или одомаћеног језика? Ово питање се не може посматрати одвојено од самог европског поимања главних функција учења страних језика, које подразумева и усвајање знања о другој култури и комуникацију изван националних граница, а самим тим и територију без граница, где ће грађани ЕУ говорити неколико језика (Sočanac, 2005: 439-440). Императив постаје вишејезичност као нови лингвистички поредак, где енглески језик доживљава свој успон у смислу заједничког језика, универзалног средства комуникације његових неизворних говорника. Као језик који поседује висок степен комуникативне вредности, ELF је добио и посебан статус у односу на остале језике у ЕУ, па у складу са тим ни језичко образовање не можемо посматрати одвојено од економских и друштвено-политичких односа моћи. Неоспорна је веза између политике и језичке политике, која се у случају ЕУ односи и на развијање тзв. “демократског грађанства”, чији су главни елементи мултилингвизам и интеркултурност. Ако је концепт “демократског  грађанина“  у Европи међународно заснован, неопходно је обезбедити и  разноликост у настави  и учењу језика, тако да “грађани” Европе могу да комуницирају на сопственом језику, пре него на ELF. (Seidlhofer, 2003: 10)
У мултилингвалној Европи плурилингвална компетенција представља један од главних циљева језичке образовне политике (Breidbach, 2003). Истиче се да се формулисана европска језичка политика манифестује на три нивоа. Образовни ниво подразумева обавезно учење најмање два страна језика поред матерњег. У практичном смислу то подразумева смену модела English only моделом English plus. Административно-правни ниво подразумева употребу свих званичних језика чланица ЕУ као службених и радних језика. Заштитни ниво подразумева примену Повеље о заштити мањинских и регионалних језика, која има бројне недостатке (нпр. нејасни критеријуми за разликовање језика од дијалеката, искљученост имигрантских језика, потешкоће са променом правног статуса већинских језика и сл.) (Bugarski, 2009, цит. према Alanović, 2010).  Европска комисија у свом извештају из 2002. године констатује да је већина Европљана билингвална или мултилингвална, признајући истовремено да је енглески језик lingua franca ЕУ, чија је настава заступљена на свим нивоима како формалног, тако и неформалног образовања. У извештају се констатује да је недовољно познавање само матерњег и ELF језика, имајући у виду фунционисање ЕУ као простора несметаног протока робе и људи, па је поред матерњег језика неопходно познавање, односно учење још најмање два језика (Filipović, 2008b). Вучо (2013) истиче да се специфичност европске језичке политике огледа како у јасној de iure подршци концепту вишејезичности, чија је de facto примена у образовним системима затајила, тако и morbus anglicus. Више од 90% ученика у средњим школама у ЕУ учи енглески језик, у већини случајева као први страни језик (Seidlhofer/Breiteneder/Pitzl, 2006). Овакво чињенично стање нас води до питања о сагласности са постојећом језичком политиком ЕУ, која поред промовисања мултилингвалности, подразумева и подједнака језичка права.
Савет Европе је свестан да доминација  енглеског као најшире ученог језика  није у складу са промоцијом лингвистичке различитости путем наставе страних језика. Савет Европе се стога и не залаже за језичке образовне политике које за циљ имају континуирано спровођење учења енглеског као првог или чак јединог страног језика у државним образовним институцијама. У том смислу се и истиче да је учење енглеског језика са циљем високе језичке компетенције добродошло, уколико су истовремено индивидуална и колективна језичка права ученика заштићена. Недостатак плурилингвализма, који укључује и мањак компетенције на енглеском језику, могу наштетити у истој мери као и девалвација језичке разноликости у смислу демократског учешћа. Ако је плурилингвално образовање противтежа гравитационој сили ELF, не смемо заборавити да енглески језик сам по себи може да обавља функцију директног посредника између учесника у дискурсу. Осим тога, енглески језик је средство, глас говорника мање коришћених језика у оквиру европског јавног дискурса. (Breidbach, 2003: 18-20, Neuner, 2002)
ELF у Европи има de facto статус помоћног језика за комуникацијске сврхе и треба га схватити у светлу постојећих европских идеала индивидуалног плурилингвализма и друштвеног мултилингвализма, као комплементарни, а не конкурентни језик језицима ЕУ. Европска језичка политика и језичко образовање ће зависити од начина на који ће приступити концептуализацији и схватању ELF као “заједничког добра” (различитог и независног од енглеског као матерњег језика) и емпиријски заснованог описа лингвистичких елемената практичне ELF употребе (Seidlhofer, 2007). Мишљења сам да је ELF умногоме утицао на формирање постојеће језичке образовне политике у Европи. Значај и распострањеност овог феномена свакако не може бити игнорисана ни у једној образовној политици земље чланице ЕУ, која мора одговорно да приступи овој проблематици. Са друге стране, слажем се и са ставовима да се учење ELF понекад развија уместо других, мање доминантних језика. У том смислу сматрам да је сврсисходно да се језичка образовна политика у Европи базира на плурилингвистичкој компетенцији, која ће подразумевати учење најмање три језика за свакога: а) учење језика са којим ћемо се идентификовати (матерњи језик); б) учење другог језика, у складу са средином/окружењем у коме живимо, а који ћемо развијати у равни са компетенцијом матерњег језика; в) ELF, као трећи језик, језик комуникације, како у оквиру ЕУ, тако и на глобалном нивоу. Данас се ELF, поред познавања рада на компјутеру, све више сматра основном језичком писменошћу. Стога не треба ни да нас чуди што се сам концепт ELF веома често сматра идеалом европских интеграција, односно супранационалним феноменом.

 

Литература:

Alanović, M. (2010). Ranko Bugarski: Evropa u jeziku, Biblioteka XX vek, Knjižara Krug, Beograd, 2009. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, 53(2), str. 220-226.
Breidbach, S. (2003). Plurilingualism, democratic citizenship in Europe and the role of English. Strasbourg: Council of Europe. Language Policy Division, Directorate of School, Out-of-School and Higher Education, p. 5-24.
Filipović, J. (2008a). Engleski kao lingua franca: koncept, karakteristike i implikacije za nastavu i evaluaciju U: Vučo, J. (ur.),  Evaluacija u nastavi jezika i književnosti. (str. 289-302). Nikšić: Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet.
Filipović, J. (2008b). Jezička politika i planiranje i obrazovna jezička politika. Beleške za predmet Sociolingvistika, zimski semestar 2008, dokument br. 5, str. 1-40. Datum pristupa: 15.1.2013.
House, J. (2003). English as a lingua franca: A threat to multilingualism?, Journal of sociolinguistics, 7(4), p. 556-578.
Jenkins, J. (2006). Current perspectives on teaching world Englishes and English as a lingua franca. Tesol Quarterly, 40(1), p. 157-181.
Kachru, B. B. (1985). Standards, codification, and sociolinguistic realm: The English language in the outer circle. In:  R. Quirk & H. G. Widdowson (eds.), English in the world (pp. 11-30). Cambridge: CUP.
Neuner, G. (2002). Policy approaches to English (Provisional Version), Strasbourg: Council of Europe. Language Policy Division, Directorate of School, Out-of-School and Higher Education, p. 1-16.
Seidlhofer, B. (2003). A concept of international English and related issues: from'real English'to'realistic English'?. Strasbourg: Council of Europe. Language Policy Division, DG-IV-Directorate of School, Out-of-School and Higher Education, p. 5-28.
Seidlhofer, B. (2005). Key concepts in ELT: English as a lingua franca. ELT Journal, 59(4), p. 339–342.
Seidlhofer, B., Breiteneder, A., & Pitzl, M. (2006). English as lingua franca in Europe: Challenges for applied linguistics. Annual Review of Applied Linguistics, 26, p. 3.
Seidlhofer, B. (2007). Common property: English as a lingua franca in Europe. In International handbook of English language teaching (pp. 137-153). Springer US.
Sočanac, L. (2005). Engleski kao europska lingua franca. U: Stolac, D., Ivanetić, N. i Pritchard, B (ur.), Jezik u društvenoj interakciji. Zbornik radova sa savjetovanja održanoga 16. i 17. svibnja u Opatiji. (str. 437-443). Zagreb – Rijeka: Hrvatsko društvo za primijenjenu lingvistiku.
Velički, D. (2007). Nova višejezičnost i učenje stranih jezika kao dio jezične politike. Metodički ogledi, 14(1), str. 93-103.
Vučo, J. (2013). Jezik u obrazovanju: teorija i praksa I. Beleške sa predavanja održanog 16.11.2013.

 

Powered by Bullraider.com