latinica

Ревитализација језика

Пише: Ивана Бошковић (Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

У глобалном свету данас, у коме су „превазиђене“ језичке и географске границе, те су смањене препреке у комуникацији, расте број језика и култура које би требало очувати (García, 2003: 22). На први поглед изненађује чињеница да само 4% светског становништва говори 96% језика света, односно да преко 96% светске популације користи првих 4% језика света (Filipović, 2009: 107). Међутим, када помислимо на огроман број говорника само четири „светска“ језика - енглеског, шпанског, хинди и мандаринског кинеског - схватимо да ови глобални проценти нису нимало изненађујући. Шта се дешава са језицима који немају ту привилегију да буду високо рангирани на листи језика са највећим бројем говорника? Да ли то значи да је њихова вредност умањена у односу на „веће“ језике, и да је, самим тим, њихова судбина унапред одређена, тако да ће, када буде нестао последњи живи говорник, нестати и сам језик?
Како Хинтон наводи, тек 90-их година XX века лингвисти, а и саме друштвене заједнице, крећу да се занимају за ревитализацију језика. Током 70-их и 80-их било је речи о одржавању језика (енгл. language maintenance), али идеја о „спасавању“ језика од изумирања још није била толико развијена. У почетку, спасити један језик значило је документовати га пре него што више не буде његових говорника, док се данас тежи томе да се, поред документовања, обуче нови говорници који ће користити тај језик, односно да се пронађу начини да људи уче језик, чак и у оним ситуацијама кад се не ради само о „преношењу“ језика из генерације у генерацију (Hinton, 2003: 45).
Приказаћемо пример из актуелне ситуације у Француској. Наиме, према француском Уставу, једини језик Републике Француске јесте француски. Међутим, у овој земљи се говоре и други језици – бретонски је један од њих. Језик који се говори на северозападу Француске, у Бретањи, деценијама је био забрањен: деца су у школама кажњавана ако су га говорила, а чак се и у оквиру породице избегавало његово коришћење. Као последица те забране, за разлику од милион говорника с почетка XX века, данас овај језик има око 206 000 говорника. Како наводи Канцеларија за бретонски језик, највећи проблем представља чињеница да ти говорници углавном припадају старијој популацији. Према извештајима које објављује УНЕСКО, бретонски језик спада у групу „озбиљно угрожених језика“. Ипак, ситуација се последњих година полако мења. Данас је то признати регионални језик, постоје новине и радио емисије на њему, у читавој Бретањи званични називи улица и путних знакова су на оба језика (француском и бретонском), и, можда најбитније, бретонски је уведен у поједине школе у овој регији. Иако вероватно ови кораци неће значити потпуну употребу бретонског у свакодневном животу становника Бретање (јер и даље млади више само познају овај језик него што га заиста говоре), барем ће означити наставак живота овог језика. Јер, како је рекао Фулуп Јакез, представник Канцеларије за бретонски језик: “Мислим да је бретонски језик главни аспекат наше културе, нашег идентитета. Ако изгубимо наш језик, изгубићемо све“. 
Због чега је значајна ревитализација језика? Одговор који је дао представник Канцеларије за бретонски језик јесте уједно и један од најважнијих одговора на постављено питање. Свака друштвена група има свој идентитет, који се испољава кроз језик, а језик је директна веза са наслеђем (García, 2003: 22), које је утицало на стварање тог идентитета, како друштвене групе, тако и сваког појединца. Фишман у овом контексту уводи „језичку приврженост“ (енгл. language loyalty), која означава „тежњу етничке заједнице да очува свој језик упркос свим очекивањима, и то не због тога што језик има одређену практичну улогу у њиховим животима, већ зато што представља један од кључних носилаца њиховог идентитета и средство за трансгенерацијски пренос етницитета, културних, традицијских, религијских и других вредности“ (Fishman, 1991; цит. у: Filipović, 2009: 100).
Другим речима, језик се не посматра само као средство комуникације, већ и као средство преко којег се млађе генерације развијају и оформљавају као бића са одређеним мишљењима, вредностима и погледима на свет, која касније исказују исто преко језика. Без језика не би било хумора или писане и усмене књижевности у којима се може „прочитати“ припадност одређеном народу или друштвеној групи. Стога и не чуди чињеница да су многе студије о идентитету у друштвено-културној антропологији засноване управо на лингвистичким доказима, као што су то интервјуи, различите наративне форме, усмена књижевност, итд. (Bucholtz, Hall, 2007: 369).

Постоји још један значајан разлог за бригу о ревитализацији језика – језичка разноврсност. Како Кристал напомиње (Crystal, 2002: 18), нестанак језика би требало да нас забрињава на исти начин на који нас забрињава нестанак животињских или биљних врста. Овде се не ради о биодиверзитету битном за развој живота на Земљи, већ о интелектуалној и културној разноврсности планете, која је такође значајна за наш даљи опстанак. Користећи илустрацију поменутог лингвисте, додаћемо да је свет као мозаик састављен од различитих визија; уколико се изгуби само делић тог мозаика, цела слика ће бити измењена.
Међутим, сва ова сазнања нису довољна да би један језик био „оживљен“. Процес ревитализације у највећој мери зависи од историјских, друштвено-политичких и економских фактора (Ricento, 2006; цит. у: Filipović, 2009: 103). То даље значи да је главни услов за ревитализацију језика тај да се на различитим нивоима друштвене хијерархије (нпр. држава, образовне институције, медији, породица) разуме значај и потреба спасавања језика. Кристал (Crystal, 2002: 18) истиче да онда када сама заједница постане свесна чињенице да је језик којим се у њој говори у опасности могу да се успоставе мере које ће довести до његове ревитализације, али и да став културне и политичке заједнице мора бити такав да се поштују мањински језици и обезбеђују средства за финансирање курсева, материјала и предавача, који ће помоћи обнављање угроженог језика. Такође, “преживљавање“ језика не зависи само од спољашњих и наметнутих структура, већ и од избора и тенденција самих говорника (Kymlicka, Patten, 2003: 3). У складу са овим мишљењима, Гарсија (García, 2003: 22) наводи да друштво које подржава и промовише употребу мањинских језика у великој мери доприноси развоју истог. Позивајући се на мишљење које износи Фишман (Fishman, 2000; цит. у: García, 2003: 22), Гарсија даље подвлачи да најновија истраживања показују да је употреба ових језика у породичном домену од виталног значаја за његов опстанак (нарочито став мајки за или против мањиског језика, који је уједно њихов Л1 језик, који оне преносе на децу), а са овим ставом слажу се и други научници. Наиме, Хинтон, говорећи о индијанским језицима на тлу Северне Америке, потврђује да породице треба да поврате своју улогу првих учитеља (индијанских) језика, улогу која им с правом припада (Hinton, 2003: 48). Мишљења смо да се овакав став треба односити на све језике и да ће однос према угроженом (али и сваком другом) језику који породица формира у знатној мери утицати на став и мишљење које ће формирати млађе генерације.
Ова становишта се могу потврдити кроз разне примере јер, као што смо раније рекли, на свету има доста угрожених језика. Искористићемо пример поменутог бретонског језика. Наиме, док је бретонски био забрањен у друштвеном, образовном и породичном домену (нарочито се мисли на период после II светског рата), проценат броја говорника овог језика је знатно опао. Ситуација је кренула да се мења тек када су становници Бретање схватили да не желе да изгубе језик, а тиме ни културу својих предака и, истовремено, када се променио званичан став државе и Бретање као административне јединице према овом мањинском језику. У овом случају се јавила полемика да ли је подршка државе стигла прекасно или не, што тек остаје да се види.
У литератури се наводе два типа језичких политика потребних за „оживљавање“ одређених варијетета – то су такозване bottom-up и top-down језичке политике. Прва се односи на подизање свести унутар саме језичке заједнице и на активности које она спроводи у решавању овог проблема, док други назив означава државне институције, које ће, доношењем и спровођењем одређених законских аката, допринети овом процесу (Filipović, 2009: 105). Треба имати на уму да је обнова језика дуготрајан процес, који захтева и финансијску подршку; добра воља је први неопходан корак, али није довољан. Дакле, потребно је обезбедити и стручњаке, који ће радити на документовању текстова, састављању граматика, речника и материјала за описмењавање становништва, а све то, наравно, има одређену цену (Crystal, 2002: 19). Међутим, цена коју људски род плаћа при сваком језику који нестане јесте много већа. Са сваким несталим језиком нестане и одређени поглед на свет или извор података битних за људску заједницу. Што је разноврснији језички свет, то ће бити разноврснија наша знања о свету у коме живимо (Kymlicka, Patten, 2003: 14).
Кристал (Crystal, 2002: 18) каже да се језик сматра мртвим кад последњи његов говорник умре. Или можда претпоследњи, пошто тада онај последњи неће имати са ким да разговара. То је, донекле, тачно. Али желимо да верујемо да, чак и када остане само један говорник, језик може да настави да живи, уколико је тај говорник спреман да га пренесе на следеће генерације. Наравно да би за то било потребно узајамно деловање више фактора, како смо раније показали, али сматрамо да никад није касно за ревитализацију неког језика – он то сигурно заслужује, чак и када се његова заједница састоји од само једног појединца.

 

Литература:

Bucholtz, M. and Hall, K. 2007. Language and Identity, in A Companion to Linguistic Anthropology (ed A. Duranti), Blackwell Publishing Ltd, Oxford, UK. pp. 369 – 392.
Crystal, D. 2002. Revitalizing languages. Language Magazine. pp. 18-20.
Filipović, J. 2009. Moć reči: ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina Andrejević.
García, M. E. 2003. Recent Research on Language Maintenance. Annual Review of Applied Linguistics 23, pp. 22-43.
Hinton, L. 2003. Language revitalization. Annual Review of Applied Linguistics 23, pp. 44-57.
Kymlicka, W., Patten, A. 2003. Language Rights and Political Theory. Annual Review of Applied Linguistics 23, pp. 3-21.
Assemblée nationale. Доступно на: http://www.assemblee-nationale.fr/connaissance/constitution.asp
Office public de la langue bretonne. Доступно на: http://www.ofis-bzh.org/fr/langue_bretonne/index.php
CNN Europe. Bretons fight to save language from extinction. Доступно на: http://edition.cnn.com/2010/WORLD/europe/12/11/brittany.language/index.html

 

Powered by Bullraider.com