latinica

Језички империјализам

Пише: Ивана Бошковић (Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

Сматра се да један од циљева модерне Европе XXI века јесте Европа плурилингвалних појединаца, а не Европа мултилингвалних држава, у којима људи говоре само по један језик. Другим речима, тежи се Европи чији ће грађани познавати и користити већи број различитих језика, на различитим нивоима компетенције (Filipović, 2009: 61, 62). Уосталом, постојање природног биодиверзитета, који омогућава живот на Земљи требало би да буде показатељ важности очувања и поспешивања разноликости (у овом случају, културно-језичке). Међутим, нису сви језици једнаки по питањима употребе и распрострањености (као што у природи једне јединке доминирају над другим), тако да је у новија лингвистичка истраживања уведен термин „језички империјализам“, као последица доминације језика великих светских сила над мање моћним и мање утицајним језицима и говорним (односно, друштвено-политичким) заједницама (Filipović, 2009: 57). Ако говоримо о језичком империјализму у данашњем свету, првенствено мислимо на енглески језик, који је узео примат у свету, не само у академским круговима, већ и у свакодневној комуникацији. Као последица тога, приступ и напредовање у друштвено-економском животу су онемогућени свакоме ко не познаје језик модерног доба (Phillipson, 1992; у: Filipović, 2009: 57, 58). Напомињемо да ова језичка доминација није производ савременог доба, већ своје почетке налази у вековима иза нас и доводи се у везу са политичком и економском моћи држава у којима се ти језици говоре. Упоредо са појавом и дефинисањем језичког империјализма, настаје и дефиниција језичких људских права као идеје да сви језици света имају право да се користе као Л1 или као додатни језици (Л2, Л3, итд.) и као језици образовања и јавне комуникације (House, 2002; у: Filipović, 2009: 58), идеје која раније није била много заступљена.
У време када су актуелне многобројне расправе о енглеском као глобалном језику, о његовој улози као „језика комуникације“ а не „језика идентификације“, али и о вредности мањи(нски)х језика, (поново) се успоставља питање односа језика и нације, односно националног идентитета. Подсећајући да је концепт „језика“ једнако политички, културни и историјски, колико и само језички (Kloss, 1967, у: Trudgill, 2004: 36), бавићемо се везом између нација, новонасталих држава и језика, која је успостављена у Европи у XVIII веку.
Још увек, барем у Европи, уврежено је мишљење да једна нација има један језик, који не дели са другима и који користи у оквирима граница своје државе. У лаичкој свести, ова идеја да нација има сопствени језик и државу често је схваћена као природност, чињеница коју не треба доводити у питање. Идеал „светог тројства“ – језик, држава, нација – којим се ове три категорије сматрају подударним, ако не и суштински истоветним, има своје упориште у историји. Она „потиче с краја XVIII столећа и у себи сажима неке од главних токова европске културне историје и интелектуалне традиције“ (Bugarski, 2009: 171). Период после Франсцуске револуције представља период нове друштвено-историјске епохе у историји Европе, кад се формирају прве модерне нације (Bugarski, 2009: 23). Од некадашњих великих царстава настале су нове државе, са новим писаним законима и новим успостављеним границама. Све то довело је до јављања потребе за једним језиком, који би новонастала држава имала као свој званични језик. Наиме, како би закони могли бити примењивани, није довољно било да буду разумљиви само онима који су их успоставили, већ и широким народним масама. Тако је настала свест о језичкој стандардизацији, односно о успостављању језичке норме на нивоу државе, која би допринела већем јединству те државе. Теоријски гледано, идеја о језичком стандарду није лоша, чак је и потребна – како би друштво функционисало, морају постојати одређена правила, између осталог и на нивоу језика. (Замислимо само како би било када би свако од нас писао потпуно како жели – комуникација би била знатно отежана, ако не и немогућа.) Милрој (Milroy, 2001: 531) стандардизацију описује као „наметање униформности“, а ставља посебан акценат на чињеницу да спољашњи фактори утичу на настанак униформности, тј. да она није производ спонтаног јављања. У случају језичке стандардизације, спољашњи фактори су челници државе, који су одабрали један језички варијетет (на основу различитих (друштвено-политичких) критеријума, не само распрострањености), који ће бити „униформа“ њихове државне заједнице. Другим речима, неки некадашњи дијалекти постали су језици (Trudgill, 2004: 37). У пракси, стандардизација је довела и до тога да варијетети који нису постали норма бивају обезвређивани и одбацивани. Овде се, с једне стране, мисли на више дијалеката једног језика, али са друге стране, и на више различитих језика којим се могу служити становници једне земље. Ипак, политика земаља је често таква да је „једнојезичност на државном нивоу норма, док је вишејезичност некаква девијација, рецидив прошлости и знак неразвијености" (Bugarski, 2009: 175). Вишејезичност, односно разноврсност језика, уместо да представља богатство државе, сматра се одликом неразвијености и нејединства (што у екстремнијим случајевима може довести до жеље за сепарацијом и независношћу). Нестандардни језички варијетети су изгубили своју вредност, немају важност, ни престиж у држави (иако се сматра, како Милрој објашњава, да ниједан језик сам по себи није „престижан“, већ ову категорију добија по својим говорницима, односно њиховом друштвеном статусу (Milroy, 2001: 532)).
Језички империјализам из перспективе интелектуалне историје разумемо управо на овај начин – ради се о коришћењу једног језичког варијетета на нивоу државе, јединог варијетета који је правилан и, с тим у вези, који сме бити коришћен. Ако је стандардизовани варијетет правилан, из тога произилази да су сви остали неправилни, неупотребљиви, „девијантни“. Овакво размишљање води ка томе да они који користе „друге“ варијетете не могу бити прихваћени у друштву на исти начин као говорници „нормираног“ дијалекта  (нпр. немају приступ образовању или не могу пословно да напредују). Тиме не само да су повређена њихова језичка права, већ и она друштвена, и нарушено је њихово равноправно чланство у заједници.

 

Литература:

Bugarski, R. 2009. Nova lica jezika. Beograd: Biblioteka XX vek.
Filipović, J. 2009. Moć reči: ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina Andrejević.
Milroy, J. 2001. Language ideologies and consequences of standardization. Journal of Sociolinguistics 5(4): 530-555.
Trudgill, P. 2004. Glocalization and the ausbau linguistics. In: Anna Duszak and Urszula Okulska (eds.), Speaking from the Margin: Global English from a European perspective. Polish Studies in English Language and Literature, Vol. 11. Series Editor J. Fisiak. Frankfurt, New York, Oxford: Peter Lang. pp. 35-49.

Powered by Bullraider.com