latinica

Овде објављујемо ауторске текстове чланова Друштва младих лингвиста из социолингвистике. Напомињемо да су текстови заштићени Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.


 

"Сад знам мало и Ћирила, али боље знам Методија" - о контактима предшколске деце са писмима српског језика

Пише: Уна Радоњић (Катедра за иберијске студије, Филолошки факултет у Београду)

 

Употреба ћирилице и латинице за писање српског језика већ последњих неколико деценија представља контроверзно питање, које се, осим у најширој јавности, често потеже и у круговима овдашњих (социо)лингвиста, па и оних којима су поверени задаци корпусног језичког планирања. Лаичке расправе о томе да ли је ћирилица једино писмо подобно за српски језик, а латиница пак писмо које није изворно српско, те га као такво треба искоренити, постепено су се увукле и у саме лингвистичке расправе, а делимично и у законодавство (анализу те проблематике прегледно излаже Бугарски 2013: 97–107). Индикативна за српску језичкопланерску идеологију у вези са овим питањем јесте и чињеница да се у новој Нормативној граматици српског језика ћирилица назива српском, а латиница српскохрватском, уз недвосмислено давање предности ћирилици (Пипер & Клајн 2013: 17).
У социолингвистичким расправама о статусу ових двају писама, чак и у онима које се отворено, понекад чак и агресивно, залажу за искључење латинице из правописне норме српског језика, ипак се признаје очигледна чињеница да је латиница у јавној употреби знатно присутнија од ћирилице. Оно што се, међутим, углавном занемарује, јесу импликације те чињенице на образовну језичку политику у Србији. Свима је познато, наиме, да наставни програм предмета Српски језик предвиђа да ученици основне школе најпре науче ћирилицу, па тек онда латиницу. Истовремено, готово да се потпуно игнорише чињеница да су многа предшколска деца, посебно она из градских средина и из породица које, крајње условно речено, припадају средњој или вишој класи, већ пре поласка у основну школу имала некакав контакт са латиницом. Многа од те деце нису научила да пишу користећи папир и оловку, али зато релативно умешно куцају латиницом на компјутерима, мобилним телефонима, таблетима и сличним средствима електронске комуникације. Додатни аспект ове појаве јесте и то што та деца при том не користе српску (тј., према новој нормативистичкој терминологији „српскохрватску“) латиницу, него ону интернационалну, без дијакритичких знакова (популарно називану „ошишаном“), каква им је доступна на већини уређаја за електронску комуникацију. Једном речју, данашња деца, у неким случајевима, још у предшколском узрасту, пре планираног контакта са српском ћирилицом и описмењавања кроз формално образовање, развијају одређене компетенције на другом писму, и у другом медијуму.
Од једне одговорне образовне језичке политике очекивало би се да овакву појаву никако не занемарује, већ да је узме у обзир приликом дефинисања школских програма, писања уџбеника, развоја методике наставе матерњег језика и осталих задатака образовног језичког планирања. Да ли при томе треба настојати да се компетенција коју деца већ пре описмењавања кроз формално образовање на неком нивоу поседују што боље искористи, или пак да се свеукупна језичка политика усмери тако да будућа деца не добију прилику ни да је развију пре поласка у школу, питања су сложена и контроверзна, баш као и питања о самој диграфији у Србији. Међутим, делује у најмању руку ненаучно, ако не чак и штетно, то што се једна оваква појава не истражује и што се на основу ње ништа не предузима у реформи образовне језичке политике, када је у питању описмењавање. Сасвим супротно, чини се да су нашим језичким планерима који се баве образовањем релевантна нека сасвим друга питања у вези са усвајањем писама српског језика. Многи од нас би то могли потврдити понеким примером из сопственог окружења. Недавно сам била сведок ситуације која готово све аспекте ове појаве јасно илуструје. Наиме, једна шестогодишња девојчица савладала је употребу компјутера и куцање латиницом до те мере да је несметано могла да се дописује са другарицама (такве деце, очигледно, има још) путем интернета. Када је кренула у први разред основне школе од учитељице је слушала искључиво о ћирилици, о којој претходно није знала ништа, и о неком „другом писму“ само успутно, а управо је то оно писмо које је препознала као део своје компетенције. Учитељица је уз представљање српске ћирилице говорила и о раду Ћирила и Методија. Да оваква врста дискурса није прикладна за почетак школског узраста довољно нам говори и то да је шестогодишња девојчица, после тог школског дана, након приче о томе шта је учила у школи, закључила: „Сад знам мало и Ћирила, али боље знам Методија.“ Резултат је ту: деца лако могу повезати неке информације (у овом случају имена) са погрешним чињеницама (у овом случају са различитим писмима – Ћирило је ћирилица, Методије латиница), збуњена су новим графијским кодом који не познају, а њихова претходно стечена компетенција потпуно се занемарује. Није ли то довољно подстицајно за образовну језичку политику и планирање у Србији данас?

Референце:
Бугарски, Ранко. (2013). Језичка политика и језичка стварност у Србији после 1991. године. У: Весна Пожгај Хаџи (ур.). Језик између лингвистике и политике. Београд: Библиотека XX век. стр. 91–111.
Пипер, Предраг & Иван Клајн. (2013). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад: Матица српска. 

Додај коментар (0)

Стандардни језици и политика неједнакости

Пише: Вук Вукотић (млађи научни сарадник на Институту за литвански језик у Вилњусу, Литванија)


Језички стручњаци се често жале на учестале језичке грешке, на употребу жаргона и англицизама, што је у Србији већ на неки начин традиција. Доминантни став лингвиста је да се стандардни језик не чува довољно и да језичка култура опада. Ови ставови према језику имају за последицу оно што поједини лингвисти називају „политиком неједнакости“, која ће бити главна тема овог текста. Сматрам да је битно, поготово поводом дебате које је се скоро водила око акције „Негујмо српски језик“, дати историјско објашњење појмова „језичка култура“ и „стандардни језик“, на које се лингвисти позивају.
Оно што повезује претходна два феномена је управо улога лингвистичких ауторитета у друштву – наши лингвисти често указују на „огрешења о норму“ и путем тога коментаришу општу културу, стање у образовању и друштву, као и друштвену позицију говорника. Из чланка у чланак које лингвисти повремено објављују, употреба „непотребних туђица“ се представља као знак немара према сопственом народу и идентитету, а указивањем на јавну употребу жаргонизама, указује се на некултуру и необразованост корисника тих речи. То, наравно, није све – ту су и граматичке, синтаксичке и остале грешке које „нарушавају језички систем“, а то је, како кажу наши лингвисти, „одраз духовног стања нације“. Посебно се проблематизује то што се ове грешке налазе у јавном простору. Ово никако није српски феномен, што је битно поменути; истраживања показују сличне праксе из других европских земаља, нпр. Грчке или Немачке (Moschonas & Spitzmüller, 2010; Spitzmüller, 2007).
У том смислу, ако погледамо на концепт језичке културе са друштвеног становишта, он се може концептуализовати као феномен да је један језик уједно номинован као језик једног целог народа или групе народа (српски, немачки, руски), а уједно и језик просвећене елите (правилан, чист, неискварен, књижевни).  Због тога, језичка култура такође препознаје стандардни (или књижевни, старији термин) језик као једини валидни и репрезентативни облик језика. Улога у друштву и идеолошки развој стандардног језика је врло концизно приказана у књизи „Voices of modernity: Language ideologies and politics of inequality“ [Гласови модерности: Језичке идеологије и политика неједнакости] Ричарда Баумана и Чарлса Бигса (2003), у којој се објашњава како је језички стандард  инкорпориран у „политику неједнакости“, која произилази из једне етапе у развоју (европске) историје, наиме модернизма. Овај појам теоретичари користе за период који почиње са просветитељством, а завршава се, по некима, после Другог светског рата (када почиње постмодернизам), а по другима, он још увек траје, али је у својој позној фази, где се његови недостаци јасно виде.
Схватање важности језика за друштво почиње у периоду просветитељста (тј. првој фази развоја модернизма), када се постављају принципи савремене науке и грађанског друштва, две тековине у којима је језик од централног значаја. Покрет су водили интелектуалци; примерице, у Енглеској су то били чланови „Краљевског друштва“, међу познатијима Џон Обри и Френсис Бекон. Они су се јасно дистанцирали од народних веровања, паганства, обичајног и ненаучног схватања света. Идеализовали су универзитете и, веровали или не, градске кафане, где су могли неометано да причају са другим (искључиво мушким) интелектуалцима о друштву, науци и уметности.
Језик има битну улогу у овој идеализацији универзитета и кафана, јер је он кључ за рационалност, прецизност, емпиријску утемељеност, апстраховање и, најважније, као ознака припадности грађанству, он даје могућност учествовања у јавној сфери (Bauman & Biggs, 2003: 65). Џон Лок у то време формира прве норме употребе језика у јавном простору и у науци у свом делу „О злоупотреби речи" (присетимо се важности језика у јавном простору за наше данашње лингвисте). Битна тековина модернизма је управо идеализација одмереног и рационалног језика, што је у контрасту са дотадашњим виђењем реторике као доброг језика. Лок се у поменутој књизи највише обрушио на реторику, извртање речи и коришћење језика у себичне сврхе.  Јасан, прецизан и нормиран јавни језик, заједно са принципима грађанства које је Лок изнео у „Двема расправама о влади“, чине праву модернистичку визију цивилног друштва коју Бауман и Бигс називају „хегемонија просвећене елите“ (ibid.: 49), исте елите коју би марксистички оријентисан интелектуалац назвао „буржоазија“.
У романтизму, ова елитистичка парадигма језика (и друштва) је наводно требала да се промени у „народну“, али није. Хердерова романтичарска идеја језика је била да је језик „дух народа“, па самим тим и власништво народа, што би значило нико нема право да исправља или мења народни језик. Али, изградња националних језика (чији се стандардни облици први пут појављују у овом периоду) је уклопљена у малопре поменуту модернистичку парадигму. Хердерове и Локове, наизглед супротне, идеје о језику су се уклопиле у нову идеју о језику, коју је артикулисао Вилхем фон Хумболт (ibid.: 191) на следећи начин: језик је у вези са идејама које представља (јасан језик = јасне идеје), као и у вези са народом који говори тај језик (један народ = један дух у једном језику). На практичном плану, како је латински био једини стандардизовани језик у то време, новонастали национални језици су постали „стандарди“ управо тако што су лингвисти тог времена покушавали да му дају особине латинског стандарда – првенствено граматику (са правилима која би личила на латинска правила: парадигме, категорије итд., а која морају да се науче) и речник (Feitsma, 2002: 215). Идеје „просвећено-нормираног језика“ и „народног језика“ су, дакле, конвергирале јако брзо, и добили смо језички стандард који нас учи да се кроз правилан језик огледа и наша образованост и припадност једној нацији. Тако долазимо и до данашње ситуације да нас просвећена елита учи да „не знамо свој језик“.
Надам се да је ово донекле свеобухватинији одговор на питање зашто нас лингвисти, у (вероватно искреној) жељи да створе једнакост, неминовно деле у групе добрих и лоших корисника језика, уплићући се (можда невољно) у стварање политике неједнакости.
 

Reference:
Bauman, R., & Briggs, C. L. (2003). Voices of modernity: Language ideologies and the politics of inequality. Cambridge University Press.
Feitsma, Anthonia. (2002) ‘Democratic’ and ‘elitist’ trends and a Frisian standard. Andrew R. Linn & Nicola McLelland (Eds.), Standardization. Studies from the Germanic languages, 205-218.
Moschonas, S., & Spitzmüller, J. (2010). Prescriptivism in and about the media: A comparative analysis of corrective practices in Greece and Germany. Language Ideologies and Media Discourse: Texts, Practices, Politics, 17.
Spitzmüller, J. (2007). Staking the claims of identity: Purism, linguistics and the media in post‐1990 Germany. Journal of Sociolinguistics11(2), 261-285.

Додај коментар (0)

Жаргон: када да и зашто не

Пише: Ивана Глишовић (мастер филолог хиспаниста)

 

Прочитавши чланак Кево, брате, скувај ми фука у једном дневном листу и поведена тиме колико моји другови/другарице користе жаргон у говору, одлучила сам да прокоментарисем жаргон у српском језику и његову употребу у различитим контекстима.
Жаргон најчешће стварају и користе млади који прихватају све што је ново и који желе да се одвоје од света одраслих. Феномен жаргона сам по себи није проблем. И раније су млади, и не само они, у међусобној комуникацији имали свој начин изражавања како би олакшали себи споразумевање.
Жаргонске речи добијају мало другачија значења од основних, која су позната великом броју говорника. Не треба да нас збуњује употреба речи гајба јер је њено значење у жаргону „стан“, а не „кућица за чување птица или дивљих животиња, кавез“ или „дрвени сандук за преношење воћа или живине“. Слично, жаргонизам закувати нема везе са кувањем, већ се односи на свађу.
У свакодневном говору су се већ усталили жаргонизми којима се означавају блиски сродници. Тако ћемо за родитеље рећи да су старци, брата ћемо углавном звати буразом, а сестру швецом. А уколико су и млађи од нас, задовољство је веће − они ће за нас бити балавци.
Често ћемо за лепе и згодне девојке и момке користити појмове из животињског света. Тако ће похвално за њу звучати жаргонизми риба или мачка, а за њега мачак или мачор. Мада, згодног момка најчешће називамо фрајером. А уколико му се због нечег дивимо, сматраћемо га царем или, можда, џеком (под условом да има много новца).
За неке појмове имамо и по два жаргонизма. Родитељи су не само старци, него и маторци. Приликом ословљавања пријатеља нећемо водити рачуна да ли ћемо користити тебра или френд. Уколико не поштујемо закон, стижу момци у плавом, пајкани или мурија. Ако затреба, иде се у ћузу или ћорку,није важно, јер значење је исто (=затвор).
Без обзира на то што је творила нове, многе жаргонизме данашња омладина преузела је од припадника старијих генерација, на пример бубатор = особа која учи напамет или дрпнути = украсти.
Да би нам неки људи, предмети или појаве били дражи или подношљивији, зваћемо их жаргонски профа уместо професор, матиш уместо математика. По угледу на матиш створен је и жаргонизам Бегиш (=Београд). Суфикс –иш, као и –ић (нпр. фотић (=фотоапарат) или наркић (=наркоман)), указују на симпатије које гајимо према особама, предметима, појавама које се налазе у корену жаргонизма.
Велики број жаргонизама настаје као последица замене слогова у речима: дороговићемо се (=договорићемо се); мојне (=немој); тебра (=брате)фонтеле (=телефон). Такође, чест творбени механизам жаргонизама је скраћивање речи (нпр. љубац (=пољубац)) или суфиксација скраћене основе (нпр. рођус (=рођендан)) од којих су жаргонизми настали.
Већина наведених жаргонизама припада домаћој творевини, али су чести и жаргонизми страног порекла у свакодневној комуникацији. Тако смо од припадника старијих генерација преузели турцизме сиктер (кафа) (=„брза” кафа), јаран (=пријатељ). Осим Турака, значајно су утицали и Енглези, те смо од њих позајмили речи: лајковати (=свидети се), едовати (=додати).Зато није чудно што ћемо у свакодневном говору пре чути облике: дреснути, дринкати, екстра, кис, кулирати, мјуза, парти, фрик него те исте облике на српском језику: обући се, пити, алкохол, прелепо, пољубац, игнорисати, музика, забава, чудак.
Данас смо сведоци све чешће употребе жаргона и у ситуацијама које нису њему својствене. Жаргон је у ствари средство комуникације међу члановима одређене групе, али све више продире и у јавну комуникацију, тј. у формалним ситуацијама. Такође, рекла бих да нисмо свесни колико често употребљавамо овакав језички израз, јер га несвесно из усменог кода преносимо у писани код иако то није његова адекватна употреба.
Жаргон је врло присутан у говору омладине, што је очекивано јер је то „језик“ којим млади међу собом комуницирају како би се разликовали од старијих генерација. Међутим, непримерено је жаргон користити у формалним ситуацијама. Није погодно рећи шљака уместо посао или блејим уместо досађујем се у неком формалнијем говору, нпр. у школи/на факултету или на неком скупу. Формалне ситуације захтевају употребу стандардног језика, пре свега због његове свеобухватности. Такође, стандардни језик је одлика књижевних дела, мада се жаргон се може употребити у књижевним делима зарад остваривање посебних стилских ефеката.
Употреба жаргона у писаним саставима ученика је актуелна тема. Жаргон у писаним саставима је последица тога што млади доста времена проводе користећи рачунар и Интернет, а мало читају књиге, па немају довољно развијен вокабулар. Међутим, задатак наставника српског језика је да код ученика развија социолингвистичку компетенцију, тј. разумевање у којим контекстима треба употребљавати који језички регистар. Тако ће ученик схватити када може да употребљава жаргон, а зашто у одређеним ситуацијама не може. 

Додај коментар (0)

Концепт енглеског као lingua franca и његова улога у формирању језичких образовних политика у Европи

Пише: Марија Недељковић – Правдић (докторанд на Филолошком факултету и Факултету политичких наука у Београду)

 

У погледу данашњег социолингвистичког и лингвокултурног феномена енглеског као глобалног језика треба имати у виду различите типове говорника овог језика. Према моделу концентричних кругова, говоримо о три типа говорника. Унутрашњем кругу (енгл. inner circle) припадају матерњи говорници енглеског језика, спољашњем кругу (енгл. outer circle) припадају бивше колоније, где енглески има статус службеног (другог) језика, док трећем кругу, “кругу који се шири” (енгл. expanding circle) припадају подручја, укључујући и Европу, где се енглески језик учи као страни језик. (Kachru, 1985, цит. у Sočanac, 2005, Jenkins, 2006) У академским круговима спољашњем кругу и кругу који се шири посвећује се посебна пажња, имајући у виду утицај и повезаност који има енглески као глобалан језик, са једне стране, са процесом глобализације, лингвистичким империјализмом, лингвистичком екологијом, мањинским језицима, језичким правима, језичком идеологијом и сл, а са друге стране и са језичком политиком и планирањем, посебно у европском контексту. У складу са тим, налазимо различите ставове у стручној литератури према енглеском као глобалном језику, који се крећу од неутралних, позитивних, па све до осуде, пре свега, лингвистичког империјализма.
Предмет нашег интересовања је “круг који се шири”, па ћемо сходно томе дефинисати кључни појам наше анализе, концепт енглеског као lingua franca (ELF), полазећи од поставке да “боље познавање ELF води ка информисаном доношењу одлука, пре свега у области наставе, учења и евалуације, али и у ширем контексту језичке политике и планирања” (Filipović, 2008a: 289). Последњих година овај термин се користи као начин позивања на комуникацију на енглеском језику између говорника различитих матерњих језика. То, међутим, не значи да ELF искључује учешће и матерњег говорника у ELF интеракцији. У већини случајева, ELF је "језик контакта” између говорника које не деле исти матерњи језик и културу, а за које је енглески језик изабрани страни језик комуникације (Seidlhofer, 2005: 339). Дакле, ELF најшире схватамо као “средство комуникације међу припадницима различитих лингвокултурних групација којима дати језик није матерњи језик” (Filipović, 2008a: 289). Потреба идентификације са језиком постаје све слабија услед потребе да проширимо свој опсег деловања. ELF се схвата као језик комуникације, а не идентификације, који одликује функционална флексибилност, мултикомпетенција, употреба у свим друштвеним доменима, флексибилност, специфичан статус, глобална распрострањеност (House, 2003). Filipović (2008a) истиче да су језички елементи од кључног значаја за разумљивост исказа на ELF и да је у настави енглеског као страног језика неопходно увести одређени степен толеранције на лексичко-граматичка и фонетско-фонолошка одступања од норме енглеског као матерњег језика. На тај начин ћемо посредством сопственог идиолекта пројектовати сопствену социо-културну реалност. Говорници ELF по правилу нису монолингвални, па самим тим и не теже прагматичном и културном поистовећивању са матерњим говорницима енглеског језика. Богатство ELF лежи у уношењу елемената других језика у систем енглеског језика, што ELF чини на неки начин хибридним језиком (House, 2003).

Додај коментар (0)

Опширније: Концепт енглеског као lingua franca и његова улога у формирању језичких образовних политика у Европи

Ревитализација језика

Пише: Ивана Бошковић (Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

У глобалном свету данас, у коме су „превазиђене“ језичке и географске границе, те су смањене препреке у комуникацији, расте број језика и култура које би требало очувати (García, 2003: 22). На први поглед изненађује чињеница да само 4% светског становништва говори 96% језика света, односно да преко 96% светске популације користи првих 4% језика света (Filipović, 2009: 107). Међутим, када помислимо на огроман број говорника само четири „светска“ језика - енглеског, шпанског, хинди и мандаринског кинеског - схватимо да ови глобални проценти нису нимало изненађујући. Шта се дешава са језицима који немају ту привилегију да буду високо рангирани на листи језика са највећим бројем говорника? Да ли то значи да је њихова вредност умањена у односу на „веће“ језике, и да је, самим тим, њихова судбина унапред одређена, тако да ће, када буде нестао последњи живи говорник, нестати и сам језик?
Како Хинтон наводи, тек 90-их година XX века лингвисти, а и саме друштвене заједнице, крећу да се занимају за ревитализацију језика. Током 70-их и 80-их било је речи о одржавању језика (енгл. language maintenance), али идеја о „спасавању“ језика од изумирања још није била толико развијена. У почетку, спасити један језик значило је документовати га пре него што више не буде његових говорника, док се данас тежи томе да се, поред документовања, обуче нови говорници који ће користити тај језик, односно да се пронађу начини да људи уче језик, чак и у оним ситуацијама кад се не ради само о „преношењу“ језика из генерације у генерацију (Hinton, 2003: 45).
Приказаћемо пример из актуелне ситуације у Француској. Наиме, према француском Уставу, једини језик Републике Француске јесте француски. Међутим, у овој земљи се говоре и други језици – бретонски је један од њих. Језик који се говори на северозападу Француске, у Бретањи, деценијама је био забрањен: деца су у школама кажњавана ако су га говорила, а чак се и у оквиру породице избегавало његово коришћење. Као последица те забране, за разлику од милион говорника с почетка XX века, данас овај језик има око 206 000 говорника. Како наводи Канцеларија за бретонски језик, највећи проблем представља чињеница да ти говорници углавном припадају старијој популацији. Према извештајима које објављује УНЕСКО, бретонски језик спада у групу „озбиљно угрожених језика“. Ипак, ситуација се последњих година полако мења. Данас је то признати регионални језик, постоје новине и радио емисије на њему, у читавој Бретањи званични називи улица и путних знакова су на оба језика (француском и бретонском), и, можда најбитније, бретонски је уведен у поједине школе у овој регији. Иако вероватно ови кораци неће значити потпуну употребу бретонског у свакодневном животу становника Бретање (јер и даље млади више само познају овај језик него што га заиста говоре), барем ће означити наставак живота овог језика. Јер, како је рекао Фулуп Јакез, представник Канцеларије за бретонски језик: “Мислим да је бретонски језик главни аспекат наше културе, нашег идентитета. Ако изгубимо наш језик, изгубићемо све“. 
Због чега је значајна ревитализација језика? Одговор који је дао представник Канцеларије за бретонски језик јесте уједно и један од најважнијих одговора на постављено питање. Свака друштвена група има свој идентитет, који се испољава кроз језик, а језик је директна веза са наслеђем (García, 2003: 22), које је утицало на стварање тог идентитета, како друштвене групе, тако и сваког појединца. Фишман у овом контексту уводи „језичку приврженост“ (енгл. language loyalty), која означава „тежњу етничке заједнице да очува свој језик упркос свим очекивањима, и то не због тога што језик има одређену практичну улогу у њиховим животима, већ зато што представља један од кључних носилаца њиховог идентитета и средство за трансгенерацијски пренос етницитета, културних, традицијских, религијских и других вредности“ (Fishman, 1991; цит. у: Filipović, 2009: 100).
Другим речима, језик се не посматра само као средство комуникације, већ и као средство преко којег се млађе генерације развијају и оформљавају као бића са одређеним мишљењима, вредностима и погледима на свет, која касније исказују исто преко језика. Без језика не би било хумора или писане и усмене књижевности у којима се може „прочитати“ припадност одређеном народу или друштвеној групи. Стога и не чуди чињеница да су многе студије о идентитету у друштвено-културној антропологији засноване управо на лингвистичким доказима, као што су то интервјуи, различите наративне форме, усмена књижевност, итд. (Bucholtz, Hall, 2007: 369).

Додај коментар (0)

Опширније: Ревитализација језика