latinica

Прономинална деикса у служби моћи политичког убеђивања

Пише: Александра Симић (студент мастер студија лингвистике енглеског језика на Универзитету у Хајделбергу, Немачка)


Деикса је термин који описује начин на који говорници уз помоћ лингвистичких средстава указују на себе, своје саговорнике и околину. (O’Keefe et al., 2011: 36). Деикса се дели на персоналну (личну), локацијску и темпоралну деиксу, док неки аутори додају и деиксу дискурса, социјалну деиксу и деиксу емпатије. (Bar-Hillel, 1954; Lyons, 1977; Levinson, 1983; Perkins, 1992; Fillmore, 1997). Језички облици који упућују на деиксу називају се деиктички изрази или деиктици. Као деиктици могу бити употребљене и личне заменице. Све су чешће студије које се баве деиктичком употребом личних заменица.
Анализa деиктичке употребе личних заменица у политичком дискурсу се показала као веома примењива у лингвистичкој анализи политичке идеологије и пропаганде. Seidel (1975) указује на постојање двосмислености и „нимало наивну“ употребу личне заменице „ми“. Zupnik (1994) је увела термин „нејасна деикса“ (енгл. vague deixis) како би објаснила потешкоће у резолуцији прономиналних деиктика првог лица множине. Анализирајући деиктичку употребу личне заменице „ми“ у политичкој телевизијској дебати, показала је како „нејасна деикса“ доприноси порасту моћи политичког убеђивања. Blas Arroyo (2000) је запазио разлику између „председничког ја“ и „партијског ми“, уз помоћ чега је утврдио како учесници политичке дебате постижу различите циљеве – представљање сопственог програма или нападање противника. Proctor & Su (2011) су примениле концепт „баналног национализама“ (Billig, 1995) како би објасниле учестало политичарево идентификовање са читавом нацијом кроз употребу персоналног деиктика „ми“.
Oбраћања премијера Александра Вучића обилују деиктичком употребом личне заменице „ми“ и одговарајућих падежних и посесивних облика. У анализи инаугурационог говора, одржаног 27. априла 2014. у Народној скупштини, суочавамо се са проблематичном прономиналном резолуцијом, која нам отежава идентификовање референата на које деиктици упућују. 

Желим резултат за нашу Србију, не власт и моћ,
већ снажну земљу на коју ћемо бити поносни свуда у свету,
коју ћемо волети, бранити и чувати, љубоморно и храбро од свих
који ће нам безброј пута понављати како је свуда другде боље,
како код нас ништа не ваља и никада неће бити добро,
земљу због које ћемо престати да се стално жалимо и кукамо над својом судбином
и говоримо како нам је, због тамо неког другог, лоше и тешко,
земљу због које ћемо узети и лопату и чекић и оловку у руке, засукати рукаве
и показати и тврдоглаво бранити оно што сви осећамо и мислимо о својој Србији,
а то је наша Србија која је све што имамо, њу волимо више од свега.
Зато је време да од Србије прекинемо само да тражимо и узимамо,
време је да јој дамо себе, свој рад, своје знање, свој труд
и, пре и више од свега, своје поштење, одговорност и љубав.

Питања која се намећу су – да ли се на рад и пожртвованост позивају само посланици присутни у Скупштини, од којих се очекује одговорност и вредан рад, с обзиром на функције за које су одабрани, или пак сви који седе испред својих телевизијских екрана? Да ли телевизијски гледаоци прономинални деиктик „ми“ интерпретирају инклузивно? Недостатак референтне специфичности омогућава проширење референтног простора, што допринoси повећању опсега обухвата прономиналног деиктика, који више не подразумева само присутне у Парламенту, већ и телевизијске гледаоце, а имплицитно и читаву популацију у Србији. Zupnik (1994) закључује да се на овај начин публика стимулише да се сложи са ставовима које политичар заступа.
Ауторски текст премијера Вучића, објављен у дневном листу „Вечерње новости“ 31. децембра 2014. године, такође обилује прономиналном деиксом. Употреба прономиналног деиктика „ми“ у наредним примерима је ексклузивна из перспективе читалаца. Премијер Вучић, наиме, користи „партијско ми“ (Blas Arroyo, 2000), у коме припадници једне политичке опције заједно са лидером учествују у реализацији пројекта и деле постигнут успех.

И све што је Србија урадила за осам месеци ове владе, урадила је под том заставом.
Оном на којој пише - одговорност.
Захваљујући њој, успели смо да се изборимо са поплавама,
Она нам је омогућила да станемо пред носиоце корупције и криминала,
пред тајкуне и њихове политичаре, да их зауставимо и спречимо да даље отимају.

Интересантан је прелазак из прономиналне ексклузивности у прономиналну инклузивност, којом и читаоци постају припадници опсега деиктика „ми“, а која је постигнута само уз помоћ лексичког оруђа – употребе речи „одговорност“.

А сада, када правимо прве кораке у 2015. години,
оној у којој нас очекује огроман рад, мислим да је ред да ту одговорност и поделимо.

Још један начин којим се доказује моћ политичког убеђивања је идентификација техника ублажавања претње образу саговорника (енгл. mitigation of face-threatening acts). Brown & Levinson (1987: 62) су дефинисали негативни образ (енгл. negative face) као настојање учесника конверзације да њихове активности буду неометане од стране других. Позитивни образ (енгл. positive face) је дефинисан као жеља говорника да буде одобрен и цењен од стране других.
У ауторском тексту за „Вечерње новости“ премијер Вучић не изражава своје жеље, очекивања и захтеве кроз употребу индиректних говорних чинова или учтивих форми, већ кроз употребу инклузивне прономиналне деиксе, прецизније личне заменице „ми“, чији опсег обухвата и њега самог, као и кроз употребу будућег времена. Претње негативном образу саговорника су ублажене чињеницом да говорник не искључује себе из онога што очекује од других. Говорник и слушаоци/читаоци су уједињени у овим будућим задацима. На овај начин се гради солидарност између њих и омогућује политичко убеђивање.

Да радимо више, да учимо више, да будемо бољи, и према себи и према другима.
И што пре то схватимо, што пре поставимо циљеве и кренемо ка њима,
пре ћемо и себе, и читаву земљу, дићи на ноге.
...
Али, хајде да почнемо да их правимо.
И хајде да 2016. годину дочекамо раскошно украшени.

Бројни су примери ублажавања претње негативном образу саговорника и у инаугурационом говору, али и ублажавања претње позитивном образу саговорника у чланку у „Вечерњим новостима“. Сви примери подразумевају и употребу персоналног деиктика „ми“.
Очекивано је да политичари настоје да постигну што већи степен слагања своје публике. Идентификовање прономиналне деиксе удружене са примерима ублажавања претњи позитивном и негативном образу, помогло нам је да потврдимо хипотезу о њиховој функцији убеђивања, једног од главних циљева сваког политичара.

Референце:
Bar-Hillel, Yehoshua. 1954. Indexical Expressions. Mind 63: 359-376.
Billig, Michael, 1995. Banal Nationalism. London: Sage Publications.
Blas Arroyo, José Luis. 2000. Mire Usted Sr. González... Personal Deixis in Spanish Political-Electoral Debate. Journal of Pragmatics 32: 1-27.
Brown, Penelope and Stephen C. Levinson. 1987. Politeness. Some Universals in Language Usage. 2nd edn. Cambridge: Cambridge University Press.
Fillmore, Charles J. 1997. Lectures on Deixis. Stanford: CSLI Publications.
Lyons, John. 1977. Semantics, vol. 2. Cambridge: Cambridge University Press.
Levinson, Stephen. 1983. Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.
O'Keeffe, Anne, Brian Clancy and Svenja Adolphs. 2011. Introducing Pragmatics in Use. Abingdon England, New York: Routledge.
Perkins, Revere D. 1992. Deixis, Grammar and Culture. Amsterdam and Philadelphia, PA.
Proctor, Katarzyna, Lily I-Wen Su. 2011. The 1st Person Plural in Political Discourse: American Politicians in Interviews and in a Debate. Journal of Pragmatics 43: 3251–3266.
Seidel, Gill. 1975. “Ambiguity in Political Discourse.” In: Political Language and Oratory in Traditional Society. ed. Maurice Bloch. 205-226. London: Academic Press.
Zupnik, Yael-Janette. 1994. A Pragmatic Analysis of the Use of Person Deixis in Political Discourse. Journal of Pragmatics 21: 339-383.

Powered by Bullraider.com