latinica

Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу

Пише: Биљана Николић (Катедра за српски језик са јужнословенским језицима, Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

У науци је познато да језик, култура и друштво не егзистирају као међусобно аутохтоне појаве, већ се у великој мери узајамно прожимају. У том смислу, честа тема лингвистичких испитивања јесте утицај друштва, односно културе на језик. Захваљујући интересовањима за поменуте појаве, деведесетих година 20. века развила се нова научна дисциплина – лингвокултурологија. Пратећи савремена интересовања у науци, можемо рећи да је књига Рајне Драгићевић Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу корак напред у српској лингвистици, односно, прецизније речено, у српској лингвокултурологији. Ауторка се у овој књизи бави променама које се у језику дешавају под утицајем културе и друштва, указујући на могућности примене методе вербалних асоцијација управо у испитивању утицаја националне културе на лексичко значење и, шире, на српски језик.
Будући да се лингвокултурологијом као науком у последње време највише баве руски лингвисти, културолози, етнолингвисти, социолози итд., Р. Драгићевић се у теоријским и методолошким разматрањима у овој књизи ослања управо на њихова истраживања, полазећи од универзитетских лингвокултуролошких уџбеника (Лингвокултурологија В. А. Маслове и Лингвокултурологија Ј. И. Зиновјеве и Ј. Ј. Јуркове). При томе, запажамо да дела која ауторка користи и на која се позива у свом раду нису временски ограничена на одређени период, већ се у списку литературе на крају књиге налазе издања од 1964. до 2009. године. Како је лингвокултурологија млада научна дисциплина, већина библиографских јединица новијег је датума. То нам може бити један од показатеља да се ауторка озбиљно бави лингвокултурологијом, да прати њен развој у светским размерама и да нам њено дело Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу може служити као поуздан извор лингвокултуролошких информација.
Књига Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, како и сам наслов говори, посвећена је испитивањима односа између српског језика и културе употребом вербалних асоцијација. Ауторка се бави питањима као што су: израда асоцијативног речника српског језика (зашто је важно постојање оваквог речника и чему он служи), приказивање културолошких елемената у једнојезичним речницима српског језика, представљање досадашњих лингвокултуролошких истраживања у српском језику и њихова улога у предавању српског језика као страног (стереотипи говорника српског језика о животињама и биљкама, етницима и сродницима, о људским особинама итд. и њихов утицај на стварање нових (секундарних) значења лексема којима се именују наведене појаве), лингвокултуролошка истраживања у свету – недостаци и добре стране до сада спроведених истраживања и могућности примене методологија које су користили страни аутори на испитивања утицаја националне културе на српски језик. Једна од тема која у више наврата заокупља ауторкину пажњу јесте како се у речницима српског језика (Речнику САНУ, Речнику МС, Речнику српскога језика и др.) обрађују полисемичне лексеме које међу секундарним значењима имају и она изазвана колективном експресијом. (Мисли се на лексеме код којих култура утиче на настанак нових значења: нпр. лексема ћурка се, осим у свом основном значењу, употребљава и да означи глупу женску особу.) Осврћући се управо на таква питања, Р. Драгићевић налази аргументе за став да је Асоцијативни речник српског језика заправо лингвокултуролошки по типу. 

Бројна питања на која Р. Драгићевић покушава да одговори у овој књизи распоређена су на 248 страница, у пет поглавља (Уводна и теоријска разматрања; Прикупљање и опис вербалних асоцијација; Вербалне асоцијације у испитивању лексичког значења; Вербалне асоцијације, језик и култура и Вербалне асоцијације и концептуализацја емоција у српском језику), а свако поглавље је додатно сегментирано поднасловима, у којима се представљају и анализирају конкретна лингвокултуролошка истраживања спроведена употребом методе вербалних асоцијација. Осим тога, ауторка се потрудила да књигу опреми сумарним садржајем, листом библиографских јединица, индексом појмова (подељеним на именски индекс и предметни индекс), библиографском белешком, резимеом на српском и енглеском језику и детаљним садржајем, што ово дело чини врло једноставним за употребу. Преглед наслова и поднаслова, односно увид у овако детаљан садржај и индекс појмова омогућава нам стварање свеобухватне слике о тематици самог дела и показује нам да назив књиге одговара њеној садржини. Уз то, резултати појединих истраживања описаних у овој књизи обрађени су статистички и приказани у табелама, па читаоци лако могу доћи до података за које су највише заинтересовани.
У првом поглављу (Уводна и теоријска разматрања) Р. Драгићевић говори о теоријским основама лингвокултурологије као научне дисциплине (при чему се углавном позива на лингволкултуролошке студије руских аутора): читаоцима се представљају основни лингвокултуролошки термини: архетип, митологема, лингвокултурема, еталон, културални концепт, семе колективне експресије, концептуална слика света, језичка слика света, језичка личност, лингвокултурална личност, прецедентно име, прецедентни текст, прецедентни исказ итд. Осим тога, у оквиру овог поглавља дата су запажања и о све чешћим лингвистичким проучавањима утицаја културе на језик, о лексикографији у светлу лингвокултуролошких размишљања, о примерима раније спроведених лингвокултуролошких истраживања и, на самом крају, о приступу лингвокултурологији у овој књизи. Посебна пажња посвећена је односу лексикографије и лингвокултурологије: сажето су представљени до сада објављени руски лингвокултуролошки речници и приступи обради лексичке грађе у њима, као и напомене о културолошким подацима који се могу прочитати у српским једнојезичким речницима. Указаћемо на недоследност у једном ауторкином коментару у вези са лингвокултуролошким речницима српског језика. Наиме, говорећи о односу лингвокултурологије и лексикографије, Р. Драгићевић каже да у српској лексикографији "још не постоје лингвокултуролошки речници" (Драгићевић, 2010: 14), док приликом анализе културолошких елемената у српским једнојезичним речницима Асоцијативни речник српскога језика сматра "одређеним типом лингвокултуролошког речника" (Драгићевић, 2010: 17). Имајући у виду све што је у књизи Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу написано, рекли бисмо да је други ауторкин став ипак надвладао први, и то с разлогом: Асоцијативни речник српскога језика је драгоцен извор грађе за лингвокултуролошка истраживања. На крају, треба рећи и то да се у овом поглављу налазе и напомене о неким проблемима лингвокултурологије: нпр. недостатак многих лингвокултуролошких истраживања јесте у томе што се превише инсистира на чињеници да различити језици имају различит поглед на свет, али и у честом прибегавању генерализацији података добијених неким лингвокултуролошким анализама (нпр. неретко смо сведоци прихватања етнокултурних стереотипа као праве слике о одређеном народу).
Друго поглавље (Прикупљање и опис вербалних асоцијација) посвећено је методи вербалних асоцијација, њеном опису и могућим начинима примене. Први део овог поглавља говори о развоју асоцијативне лексикографије и о самом изгледу одредница у асоцијативним речницима. Врло корисно студентима, али и свима заинтересованима за ову тему, јесте и то што у овом поглављу могу наћи списак асоцијативних речника објављених до 2010. године (то су асоцијативни речници енглеског, руског, бугарског, мађарског, украјинског, белоруског, српског, пољског и словачког језика). Након тога, читаоцима се представља структура асоцијативних тестова и наводе примери испитивања вербалних асоцијација у српском језику (у том смислу, за српски језик се као најзначајнији издвајају одређени радови С. Васић и С. Гашић Павишић). Такође, у овом делу књиге представљена је подела вербалних асоцијација на парадигматске и синтагматске (према односу стимулуса и реакције у асоцијативном тесту), континуиране и дискретне, односно слободне и контролисане (према начину на који су у асоцијативним тестовима испитаницима постављена питања). У последњим параграфима овог поглавља ауторка се осврће на радове у којима су асоцијативни тестови коришћени за различита истраживања на материјалу српског језика (то су радови П. Пипера, М. Стефановић, Љ. Поповић, Л. Раздобудко и С. Ристић).
Заузимајући критички став према досадашњим лингвокултуролошким истраживањима, Р. Драгићевић увиђа недостатке асоцијативне методе ("И поред тога што се у свом важном сегменту заснива на статистици (јер се предност даје најфреквентнијим асоцијацијама), ова метода није довољно објективна, пошто се интерпретација асоцијација често своди на субјективни суд истраживача." (Драгићевић, 2010: 23)) и предлаже да се, кад год је могуће, та метода користи у комбинацији са другим методама како би добијени резултати били поузданији и објективнији. Ипак, упркос недостацима, предност употребе методе вербалних асоцијација у лингвокултуролошким испитивањима у односу на друге истраживачке поступке Р. Драгићевић види у "интердисциплинарности на такав начин добијених резултата" (Драгићевић 2010: 23).
Треће поглавље (Вербалне асоцијације у испитивању лексичког значења) бави се могућностима примене вербалних асоцијација у испитивањима једне од компонената лексичког значења – конотације, али и асоцијативним тестовима као потенцијалним изворима за проучавање неких парадигматских лексичких односа – синонимије и антонимије, полисемије и деривата у менталном лексикону. За студенте је од посебног значаја то што ауторка објашњава појам конотације и говори о најчешћим проблемима који се јављају приликом употребе и тумачења тог термина (в. у оквиру овог поглавља поднаслове Три погрешна стереотипа о конотацији и Шта је конотација?). Велики део трећег поглавља посвећен је анализи грађе Асоцијативног речника српског језика, а прецизним поднасловима у оквиру којих се ова тема разматра (нпр. Лексички односи посматрани кроз везе међу асоцијацијама) ауторка нам скреће пажњу на значај улоге вербалних асоцијација у показивању утицаја културе на језик и мишљење. Сем тога, овде је графички (у табелама) представљено истраживање о статусу деривата у менталном лексикону на основу анализе вербалних асоцијација за 15 речи‑стимулуса из Словенског асоцијативног речника и Асоцијативног речника српског језика. Корисно за нека будућа испитивања могло би бити то што се у овом поглављу може пронаћи списак свих лексема које су се као стимулуси нашле у Асоцијативном речнику српскога језика, а на основу којих је прикупљен велики број асоцијација: непроцењив извор грађе за предстојећа лингвокултуролошка истраживања чини то што је за сваки стимулус прикупљено укупно 800 асоцијација.
У четвртом поглављу (Вербалне асоцијације, језик и култура) најпре се представљају техника и теорија семантичког диференцијала Ч. Озгуда, настале ради утврђивања афективног интезитета лексема, потом се читаоци упознају са терминима културално стереотипни појам и културално аморфни појам, као и са Озгудовом идејом о изради Атласа афективних значења и могућностима његове примене у научним истраживањима. Ауторка се у овом поглављу бави и стереотипима, односно речима са позитивном и негативном конотацијом у српском језику, насталим под утицајем националне културе. У том смислу, посебно се указује на обавезу свих професора да приликом предавања српског језика странцима истакну лингвокултуролошке елементе у значењу одређених лексема (нпр. стереотипе које говорници српског језика (као матерњег) показују користећи одређени зооним, фитоним, нека имена етника и сродника и сл.). Следи део поглавља о томе како се промене настале у друштву и култури одражавају на значење речи, па се у вези са тим укратко представљају теорија културалних скрипата А. Вјежбицке и неки примери З. Кевечеша о утицају културних образаца на језик одређене заједнице. Након тога, дата је и анализа придева стар, глуп и леп, према томе како су обрађени у асоцијативним речницима српског, руског и бугарског језика. Осим тога, у четвртом поглављу представљено је и учење И. А. Стернина о комуникационом понашању, као и сепарат о појмовној метафори. Посебно занимљив – садржински и методолошки – према нашем мишљењу јесте рад о томе како говорници српског језика доживљавају идеалног саговорника (в. потпоглавље Српски комуникациони идеал у поређењу с руским (Експериментално истраживање комуникационог понашања) у четвртом поглављу). Поред детаљног описа начина испитивања руског и српског комуникационог идеала помоћу асоцијативног експеримента, у поменутом раду налазимо интересантне закључке до којих се дошло на основу одговора испитаника: и за говорнике руског и за говорнике српског језика најважнија особина коју саговорник треба да поседује јесте умеће слушања; Срби више од Руса поштују саговорника који је искрен и жели да им даје савете; образовање и интелигенција саговорника важнији су Русима него Србима и тако даље.
Теме петог поглавља (Вербалне асоцијације и концептуализацја емоција у српском језику) јесу концептуализација емоција у српском језику и улога вербалних асоцијација у њиховом проучавању. Ауторка нам у овом поглављу представља начине манифестовања емоција у језику према проучавањима А. Вјежбицке и Ј. Д. Апресјана и упознаје нас са најчешћим методама за испитивање концептуализације емоција – појмовном метафором, појмовном метонимијом, когнитивним сценаријима и различитим асоцијативним тестовима. У том смислу, интересантан је део поглавља о концептуализацији туге у српском језику, где ауторка експлицитно износи примере анализа у којима су коришћене неке од наведених метода (појмовне метафоре, когнитивни сценарији, асоцијативни тестови). Тако на пример, на основу анализе одговора из асоцијативних тестова, Р. Драгићевић запажа да говорници српског језика тугу концептуализују као губитак некога или нечега и да је (у српском језику и култури) мајка типичан носилац туге. За оне који желе да се баве лингвокултурологијом посебно је значајно то што се у овом поглављу на конкретним примерима детаљно описују изглед, структура и функције више од пет асоцијативнх тестова.
Као што видимо, сваки сегмент књиге посвећен је одређеном питању, логички се повезује са радовима, мишљењима и истраживањима различитих аутора из истог научног домена, не одступа од централне теме – лингвокултурологије и у складу је са оним што читалац очекује прочитавши сам наслов дела. Мишљења смо да и сам начин на који је књига написана у великој мери доприноси лакшем усвајању нових информација и стицању свеобухватне слике о тренутној позицији лингвокултурологије у научним оквирима: најпре се читаоци упознају са основама лингвокултурологије као новије научне дисциплине, потом се представљају конкретна истраживања из те области, а у закључним разматрањима за свако појединачно испитивање представљено у књизи отварају се нове теме за даља истраживања. Дакле, књига Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу може бити од користи и као уџбеник свима који желе да се баве лингвокултурологијом: у њој је јасно и сажето објашњено све – од основних термина до научних достигнућа у бављењу овом дисциплином.
Општа вредност књиге Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, према нашем мишљењу, огледа се у иновативном приступу актуелним лингвокултуролошким питањима – применом методе вербалних асоцијација, у великом броју закључака које ауторка износи током анализе сваког описаног истраживања, али и у самом одабиру теме ове студије. Наиме, иако су се неки српски лингвисти у својим радовима бавили лингвокултуролошким темама (нпр. Д. Гортан Премк, Д. Мршевић Радовић, С. Васић, П. Пипер и други), Р. Драгићевић је књигом Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу показала специфичан, јединствен приступ истој научној проблематици: показујући могућности употребе асоцијативне методе у испитивањима утицаја националне културе на језик и наводећи примере истраживања различитих, светских аутора (лингвиста, психолингвиста, лексикографа, етнолога, социолога итд.), омогућила је читаоцима упознавање са новом лингвистичком дисциплином – лингвокултурологијом, успевајући да им пружи свеобухватни преглед до сада написаних радова, зборника и речника значајних за развој ове интердисциплинарне области. Наравно, велику улогу у настанку овако значајне лингвокултуролошке студије за српски језик имају и лична искуства ауторке у писању Асоцијативног речника српског језика, Речника српскога језика, као и у бављењу лексикологијом српског језика.
Вредност књиге Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу огледа се и у томе што она може послужити као полазиште за будућа истраживања на материјалу српског језика: представљајући различите лингвокултуролошке теме и износећи занимљиве резултате до којих може довести истраживање спроведено употребом методе вербалних асоцијација (уп. нпр. закључна разматрања у поглављу Вербалне асоцијације у испитивању лексичког значења наведеног дела), ауторка подстиче читаоце да размишљају о сличним или потпуно новим примерима који настају као последица међусобног утицаја српског језика и културе. Осим тога, Р. Драгићевић у овој књизи експлицитно износи и немали број предлога о томе каква лингвокултуролошка испитивања тек треба спровести.
У поређењу са тематски сличном литературом (нпр. лингвокултуролошким радовима К. Кончаревић, Д. Мршевић Радовић итд.), верујемо да се књига Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу може сврстати међу значајнија лингвокултуролошка дела, нарочито ако имамо у виду њену информативност, структуру, објективан приступ теми, као и специфичан начин третирања лингвокултуролошких питања. Стога, готово са сигурношћу можемо рећи да је ова књига за србистику веома значајно, јединствено дело које се бави различитим лингвокултуролошким темама са становишта улоге вербалних асоцијација у испитивању утицаја националне културе на српски језик.

Литература:
Драгићевић, Рајна. (2010). Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Powered by Bullraider.com