latinica

Развој интеркултурне компетенције у настави страних језика

Пише: Тијана Рабреновић (докторанд на Филолошком факултету Универзитета у Београду)


Пошто модерни свет одликују глобализација, миграције и уопште повећана мобилност, не чуди што већина аутора инсистира на настави страних језика која би задовољила управо ове потребе појединаца. Стога је циљ наставе страних језика не само да научи појединца циљаним језиком, већ и да га припреми да успоставља успешну интеракцију са припадницима других култура (Moeller & Nugent, 2014) и да савлада могуће неспоразуме у интеркултурном дијалогу (Andrijević, 2013).
За разлику од теденција које су постојале у настави пре пар деценија, када су наставници били усредсређени на развој комуникативне компетенције код ученика, данас се очекује да наставници развију интеркултурну компетенцију. Заправо, сматра се да инсистирање искључиво на развоју комуникативне компетенције као последицу има стварање имитатора изворних говорника који се удаљавају од сопствене културе и дају предност изворном говорнику у интеракцији (Byram, 1997). С друге стране, развијање интеркултурне компетенције има за последицу стварање интеркултурних говорника који поред комуникативних вештина поседују и ставове, знања и вештине који би омогућили да при интеркултурним сусретима успоставе интеркултурне односе. Стога је интеркултурни говорник особа која уједно жели да разуме циљану културу и која омогућава саговорнику разумевање његове сопствене културе.
Водећи стручњаци који се баве интеркултурном компетенцијом углавном се позивају на горенаведене идеје Мајкла Бајрама (1997). Они такође наглашавају развојинтеркултурне компетенције као један од циљева наставе страних језика. Између осталог, ово је заправо „откривање културе путем језика, али и преиспитивање сопствене, правазилажењем предрасуда и стереотипа“ (Andrijević, 2013: 223). Такође, настава страних језика треба да промовише основне компоненте интеркултурне компетенције, јер оне омогућавају појединцу да препозна, прихвати и разуме разлике у интеркултурној интеракцији (Filipović, 2008).
У овом чланку ће бити изнета идејна решења која би наставнику омогућила развој интеркултурне компетенције у настави страних језика. Ово се пре свега односи на наставу страних језика коју похађају адолесценти или одрасли полазници, а којима развој ове компетенције може бити неопходан у пословном или академском окужењу. Имајући у виду литературу из области интеркултурне компетенције, прво ћемо представити кључне кораке који су неопходни приликом развоја интеркултурне компетенције, а затим активности и наставне материјале којима се постиже развој ове компетенције.
Да бисмо дискутовали начине развијања интеркултурне компетенције прво треба да дамо одговор на наизглед једноставно, а заправо веома изазовно питање: шта је интеркултурна компетенција? Према Молеровој и Наџентовој (2014) у основи ове компетенције је припрема појединца да ефикасно комуницирају са припадницима других култура, а са чиме је сагласан и Белтран-Паланкес (2014), који наводи да је интеркултурна компетенција у основи комуникативне компетенције. Међутим, не постоји прецизна дефиниција ове компетенције због саме комплексности културе, као и њене могуће трансформације, постојања различитих контекста и модернизације у виду технологије и глобализације (Moeller & Nugent, 2014). Постоје различити модели интеркултурне компетенције међу којима спада и Бајрамов Мултидимензионални модел интеркултурне компетенције (1997), али оно што је карактеристично за све моделе, како примећују Молерова и Наџентова, јесу три заједничке теме које се појављују у литератури о овој компетенцији.
Пре почетка развијања интеркултурне компетенције, неопходна је самосвест и трансформација идентитета ученика како би били отворени ка стицању нових вредности и мишљења. Ово се пре свега односи на отвореност и знатижељу ученика како би прихватили другачије ставове и веровања. Затим следи откривање нових знања током којих ученици као истраживачи имају задатак да истраже тему и у настави и ван наставе. Од наставника се више не очекује да само преноси знања и чињенице о циљаној култури, већ да ангажује ученике у динамичан процес откривања, истраживања, анализирања и тумачења. Стога наставник као модератор води ученике кроз тај процес постављајући питања отвореног типа и стварајући атмосферу у којој преовлађује знатижеља чиме се смањују предрасуде о циљаној култури код ученика. На крају долази процењивање процеса учења. Имајући у виду да ученици имају различита виђења циљане културе пре почетка развоја интеркултурне компетенције, не може се очекивати да ће је сви ученици истовремено развијати. Стога се као најбоље решење предлаже коришћење портфолија који треба бити отвореног типа, јер не постоји крајњи циљ. Предности коришћења портфолија су то што омогућава време и простор за критичко размишљање, самооцењивање, повратну информацију од других ученика и наставника и уопште говорећи сарадњу.
Идеје Молерове и Наџентове примењиве су у фазама интегрисања интеркултурне компетенције у наставу страних језика које је предложио Белтран-Паланкес (2014). Према њему, прва фаза захтева од ученика да дају своју дефиницију културе и интеркултурних односа. Следећа фаза обухвата поређење сопствене и циљане културе (оно што је до тада познато ученицима), а затим су ученицима дати аутентични прикази циљане културе како би увидели колико се они разликују од њихових првобитних очекивања. У овој фази ученици преиспитују своје досадашње предрасуде. Након тога ученици ступају у контакт са изворним говорницима (путем мејла, друштвених мрежа или чет група) како би остварили своје прве интеркултурне сусрете. Последња фаза обухвата давање повратне информације током које ученици преносе своја искуства, ставове и новостечена знања. Током свих ових фаза наставник помно прати цео процес и прикупља информације путем упитника и интервјуа, а од ученика се очекује вођење дневника.
Када је реч о позицији наставника у процесу развијања интеркултурне компетенције, Молерова и Наџенова се позивају на мишљење Мајкла Бајрама да би наставник требало да ангажује ученике оним активностима у којима се разматра мишљење „другог“ и у којима се сам ученик трансформише. Прво је неопходно де се омогући довољно времена да ученици размотре сличности и разлике између сопствене и циљане културе, па тек онда осмислити активности које ће припремити ученике да успостављају односе са припадницима различитих култура. Уместо придавања значају комуницирању без грешке, као што је то случај приликом развоја искључиво комуникативне компетенције, наставник треба да обрати пажњу да се се створи атмосфера отвореног комуницирања у коме ученик учи како да успостави интеркултурне односе.
Наставник такође треба да има у виду да многи уџбеници нису погодни за развој интеркултурне компетенције, јер се усредређују на развој традиционалних језичких вештина, најчешће граматике и вокабулара (Beltran-Palankes, 2014). Неодговарајући наставни материјали пак могу спутати увођење интеркултурне компетенције у наставу страних језика (Filipović, 2008). Управо из овог разлога већа је одговорност наставника који мора да осмисли прикладне активности који прате ниво знања ученика, као и да обезбеди наставне материјале.
Стојановићева (2016) предлаже различите активности у односу на ниво знања, а у којима је полазна тачка осврт на сопствену културу и упознавање са циљном културом. Активности које су намењене почетним нивоима захтевају од ученика да се позову на сопствену културу и упореде је са циљаном културом као што су културолошки парови, анализа речи песама, употреба предмета и упоређивање догађаја. За ученике на напредном и средњем нивоу предлажу се активности повезивања вредности, ставова и обрасца понашања у сопственој и циљаној култури попут проучавање стереотипа и генерализација и дискусија о рекламама и облицима понашања у видео-снимцима.
Андријевићева (2013) заступа мишљење да су аутентични материјали веома погодни за развој интеркултурне компетенције, јер приказују свакодневницу изворних говорника. У њима се такође налазе контекстуализовани невербални елементи понашања, што омогућава ученицима да боље сагледају невербалне обрасце понашања циљане културе. За разлику од традиционалних уџбеника, који занемарују аспект невербалне комуникације, Андријевићева сматра да је нужно узети у обзир елементе овог вида комуникације како би ученици имали потпунији увид у циљани језик и културу, који би им омогућио успостављање ефикасних интеркултурних односа.
Један од разлога зашто би требало увести аутентичне материјале који указују на елементе невербалне комуникације јесте и тај што су препреке у усвајању елемената циљане културе чешће невербалне него вербалне природе (Andrijević 2013). Непознавање невербалних компонената у комуникацији може да изазове културни шок и потешкоће у интеркултурном дијалогу и да доводе до стварања предрасуда и стереотипа. Такође, невербални елементи комуникације пружају додатне контекстуалне информације и служе за кодирање и декодирање вербалних порука и тумачење саговорникових ставова и емоција.
Као и у случају активности којима се развија интеркултурна компетенција, аутентични материјали треба да  послуже ради увиђања и покретања дебата о сличностима и разликама између сопствене и циљане културе, али и да прате ниво знања ученика (Andrijević 2013). Стога би увођење невербалних елемената путем аутентичних материјала требало да се одвија постепено и узимајући у обзир ниво знања ученика.
Несумњиво је највећа предност развоја интекултурне компетенције у настави страних језика то што се ученицима омогућава да се учење језика доживљава као развојни процес, а не само као систем преношења информација и тестирања наученог. Такође, у настави страних језика у којој је заступљено развијање интеркултурне компетенције ученици уче како се достиже успостављање успешних интеркултурних односа и међусобно разумевање у чему кључну улогу има познавање и вербалних и невербалних компоненти циљаног језика, као и матерњег. Иако на први поглед може деловати као маргинална, улога наставника је кључна у успешном развоју интеркултурне компетенције, јер наставник као модератор мора да се увери да су активности и наставни материјали прикладни за развој ове компетенције – да омогућавају поређење сопствене и циљне културе и да прате ниво знања ученика.

 

Литература:
Andrijević, M. (2013). Važnost neverbalne komunikacije za sticanje interkulturne kompetencije u nastavi L2. U: Vučo, J.  i Polovina, V. (ur.). Savremeni tokovi u lingvističkim istraživanjima. Knj. 2 (str. 223-242). Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu.
Beltran-Palanques, V. (2014). Fostering intercultural communicative competence in the foreign language classroom: pedagogical implications. International Journal of English Language & Translation Studies, 2(2), (str. 59-70).
Byram, M. (1997). Teaching and Assessing Intercultural Communicative Competence. Clevendon: Multilingual Matters.
Filipović, J. (2008). Interkulturna komunikativna kompetencija u nastavi i učenju stranih jezika. U: Vučo, J. (ur). Multidisciplinarnost u nastavi stranih jezika (str. 87-98). Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu.
Moeller, A. J.  and Nugent, K. (2014). Building  intercultural competence in the language classroom. In: Dhonau, S. (ed). Unlock the Gateway to Communication: Selected Papers from the 2014 Central States Conference on the Teaching of Foreign Languages. Robert M.Terry: Richmond.(str. 1-16).
Stojanović, T. (2016). Kritički osvrt na predloge inkorporiranja kulturoloških sadržaja u nastavu engleskog jezika kao stranog. Inovacije u nastavi, XXIX, 2016/3 (str. 118-127).  

Powered by Bullraider.com