latinica

Језик кроз време

Пише: Дејан Антић (Катедра за скандинавистику, Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

Термин „дијахронијска лингвистика“ је синоним за термин „историјска лингвистика“. Најкраће речено, дијахронијска лингвистика се бави историјским развојем језика. У питању може бити један језик (или чак дијалекат једног језика) или пак читава група или, још шире, породица језика. Њен циљ је да објасни на који су се начин језици временом развијали, да објасни порекло актуелних појава у језику и његових карактеристика и да покуша да реконструише раније стадијуме језика, што чини у тесној сарадњи са компаративном лингвистиком, од које је нераздвојива. Сама историјска лингвистика (као и компаративна) једна је од најстаријих дисциплина лингвистике, а у 19. веку је била и најраширенија и најпопуларнија грана лингвистике.
Прве кораке праве стари Грци и Римљани који повезују неке грчке и латинске речи, као што су латинско septem и грчко ἑπτά (hepta) – седам, латинско sex и грчко ἑξ (heks) – шест. У 16. веку италијански научник Скалигер дели европске језике на групе према томе како се у тим језицима каже бог: deus-језици (романски), gott-језици (германски), бог-језици (словенски), θεός-језик (грчки) и други. На тај начин он је уочио сродност између одређеног броја језика за које данас знамо да сачињавају једно далеко веће језичко генеалошко стабло, тј. породицу језика – индоевропску породицу језика. Ипак, историјска лингвистика почиње много више и брже да се развија тек пошто је уочена сродност санскрита и европских језика које је Скалигер укључио у своју поделу. Фридрих фон Шлегел 1808. године издаје књигу која се бави граматиком санскрита и истовремено постаје први човек који је употребио термин „упоредна граматика“. Један од пионира у упоређивању санскрита са древним европским језицима био је Франц Боп, који је 1816. године написао своју књигу у којој конјугацију санскрита упоређује са грчком, латинском, персијском и германском конјугацијом. Још неки велики филолози 19. века који су допринели утемељењу индоевропеистике, и историјске лингвистике уопште, свакако су Расмус Раск, дански филолог који се бавио староисландским језиком, и Јакоб Грим, који се, поред тога што је са својим братом Вилхелмом записивао немачке народне бајке, бавио и језиком, па је тако први уочио систем правилности по којима се развијао германски систем сугласника, а који је потом добио назив по њему – Гримов закон.
На свом почетку, историјска лингвистика се најчешће бавила истраживањем у области фонологије и морфологије. Данас су ове области у великој мери „исцрпљене“, па се савремена историјсколингвистичка истраживања углавном крећу у смеру историјске синтаксе и историјске семантике. Ипак, открића историјске лингвистике нису сама себи циљ. Она се често употребљавају у истраживањима неких других наука, попут типологије језика, етимологије, лексикологије, али и етнологије. На пример, утврђивање прапостојбине Словена не мора зависити само од открића археологије и проучавања историјских списа. Историјска лингвистика ту може доста да допринесе, како у погледу апсолутне локализације прапостојбине (њеног географског одређења), тако и релативне локализације (одређење словенске прапостојбине у односу на неке друге европске народе, попут Германа, Келта, балтичких народа и сл.). У погледу апсолутне локализације прапостојбине можемо као пример узети аргументе који иду у корист средњодњепарске хипотезе словенске прапостојбине, а који говоре о заједничком словенском фонду речи који се тиче, пре свега, флоре и фауне карактеристичне за ову географску област (нпр. медвед, вук, језеро, блато, гуска, лабуд, врана, итд.), а недостатак заједничког фонда за флору и фауну мора које је од средње области Дњепра било далеко (опширније видети у Увод у славистику).
У погледу релативне локализације као пример можемо узети утврђивање прапостојбине Словена у односу на друге народе, што се може аргументовати распрострањеношћу и врстом позајмљеница из суседних језика.
Закључци историјске лингвистике се такође користе у типологији језика, која се бави класификацијом језика према њиховим структурним одликама, а незаобилазни су у етимологији која се бави развојем облика и значења речи. Непосредно се користе и у лексикографији (изради речника), који често садрже етимологију речи одреднице.

 

Упоредни метод – први део

Најчешће питање које се поставља у вези са историјском лингвистиком јесте питање тачности и веродостојности реконструисаних елемената прајезика. Да бисмо могли да то ближе објаснимо, морали бисмо да објаснимо основни начин на који лингвисти уопште долазе до тих закључака. То је тзв. упоредни метод. Без улажења у детаље његовог развоја, покушаћемо да дамо пример како он функционише – покушаћемо да реч снег вратимо мало даље у прошлост и реконструишемо како је она изгледала у прасловенском језику. Прво што ћемо урадити јесте да саберемо речи за снег из већине словенских језика.

јужнословенски:

 

српски

sneg/снег

хрватски

snijeg

словеначки

snég

бугарски

сняг

македонски

снег

старословенски

снѣгъ

источнословенски:

 

руски

снег

украјински

снiг

белоруски

снег

западнословенски:

 

чешки

sníh

словачки

sneh

пољски

śnieg

Погледајмо прво јужнословенске облике. Тиме ћемо реконструисати прајужнословенску реч за снег. Старословенски је у овој листи анахронизам, али ће нам помоћи да потврдимо неке претпоставке.
1) Дакле, пошто у српском, словеначком и македонском имамо /е/, у хрватском (и српској ијекавици) имамо /ije/, а у бугарском /ја/ безбедно је да претпоставимо на основу ранијих сазнања о новијој историји језика да је у прајужнословенском (а вероватно и прасловенском) коренски вокал у овој речи био јат. Старословенски облик ово потврђује.
2) Сви консонанти у наведеним јужнословенским речима су исти, што нас наводи на закључак да су они „преживели“ још из прајужнословенског доба и нису се мењали. Изузетак би био бугарски, где је /ја/ као рефлекс јата палатализовало /n/ те је изговор /’sɲak/, али знамо да је ту у почетку било /n/, тако да нам то не представља проблем. Комбиновањем утврђеног консонатског и вокалског састава, добијамо јужнословенско sněg. Старословенски облик нам и ово потврђује, али у старословенском на крају речи налазимо још и тврди полугласник, тј. тврдо јер. Ово, ипак, није изненађење ако се познаје словенски закон отвореног слога. Наиме, на једном ступњу развоја словенских језика, у њима је сваки слог морао да се завршава на вокал, те су крајњи сугласници често испадали. Ако се ово узме у обзир, реч снег која се завршава на /g/ је морала да има још један вокал после тог /g/, а то је управо био полугласник (скоро све именице мушког рода су се завршавале на полугласник). Тиме долазимо управо до облика sněgъ.
Али, постојала су два полугласника – тврди и меки, тј. задњи и предњи. Како знамо који је био на крају ове речи? То је заправо јако просто. Речи које су се завршавале на тврди полугласник (или тврдо јер) су се мењале по тврдој деклинацији, а речи на меко јер по мекој деклинацији. Обратите још једном пажњу на аналогију меко – предње (предњонепчано) и тврдо – задње (задњонепчано). У складу са њом бисмо меку деклинацију могли још и назвати предњонепчаном, а тврду задњонепчаном. То значи да постоје одређени наставци за падеже који у једној деклинацији имају један (задњи) вокал, а у другој други (предњи) вокал (нпр. у српском –ом/-ем за инструментал: кључем, столом). Мека деклинација је, сходно томе, имала предњи вокал /e/, а тврда деклинација задњи вокал /o/. Чак и кад не бисмо имали посведочени старословенски (и чак и староруски) облик да нам каже да је ту било тврдо јер, ако погледамо данашње словенске језике који чувају инструментал и видимо да се у свима каже снегом (мање или више овако), лако је закључити да је на крају ове речи у прајужнословенском, и даље у прошлост, стајало тврдо јер.
Код источнословенских језика је ситуација слична. Украјинско /i/ је такође одраз јата, које је у руском и белоруском дало /e/, што нас опет доводи до тога да је коренски вокал у овој речи био јат. Сугласници су и овде врло мало промењени – као и у бугарском, рефлекс јата је палатализовао /n/ и крајње /g/ се обезвучило, па се изговара /k/, али су то релативно новије промене, које су врло транспарентне, па лако можемо да се вратимо до првобитне сугласничке структуре, а то је почетно /sn/ и крајње /g/. По закону отвореног слога на крају добијамо и тврдо јер, те и за праисточнословенски добијамо sněgъ.
Западнословенски језици показују нешто занимљиво. У чешком и словачком имамо /h/ на крају речи, док пољски чува /g/. То је последица тога што је /g/ (звучни задњонепчани експлозив) у чешком и словачком још од 12. века почело да преко /γ/ (звучни задњонепчани фрикатив) „отклизи“ до /h/ (безвучни задњонепчани фрикатив). Пољски је, с друге стране, палатализовао почетно /sn/ у śni (у интернационалној фонетској транскрипцији –[ɕɲ]), што је последица реализације јата (као и у бугарском и источнословенском). Ако ове промене „поништимо“, тј. у словачком и чешком вратимо /g/ уместо /h/, а у пољском „отпалатализујемо“ почетно /sn/, затим вратимо јат као коренски вокал и то све украсимо једним полугласником чије смо постојање још раније утврдили, добићемо исти назив за снег као и код претходне две групе словенских језика – sněgъ.
Ако сва три прасловенска дијалекта деле исти облик једне речи, безбедно је претпоставити да се и у прасловенском снег звао sněgъ, тј. да је тај облик у свим овим дијалектима наслеђен из прасловенског.

 

Упоредни метод – други део

Кренимо сада да примењујемо упоредни метод на германске језике. Можемо прво погледати како се снег зове у савременим германским језицима.

западногермански:

 

енглески

snow

немачки

Schnee

доњонемачки

Snee

холандски

sneeuw

северногермански:

 

дански

sne

шведски

snö

норвешки

snø

исландски

snær, snjór

фарски

snjógvur

Овде је ситуација већ занимљивија пошто видимо веће варијације на тему назива за снег. Из свих ових облика видимо само да је реч почињала на /sn/ (тј. да утврдимо почетну консонантску групу) иако немачки има /ʃn/. По принципу „већина побеђује“ можемо претпоставити да је /sn/ старија група. А ево и додатног аргумента: сви северногермански имају /sn/ као и три западногерманска (енглески, холандски и доњонемачки). Просто је логичнија претпоставка да је у прагерманском било /sn/, а да су се онда одвојиле три гране – западногерманска, северногерманска и источногерманска (данас у потпуности изумрла), које су задржале ту консонантску групу, а тек је немачки касније у својој историји развио /ʃn/ од /sn/, него претпоставка да је у почетку било /ʃn/, а да су онда енглески, холандски и доњонемачки развили /sn/ у западногерманској групи, као и цела северногерманска група потпуно независно од западногерманске.
Коренски вокал, међутим, не можемо тако лако да утврдимо. Данас имамо у различитим језицима /o/, /e/, /ö/, чак и један трифтонг у холандском: /eeuw/. О утврђивању финалног консонанта на основу датих облика нема ни говора, бар не здраворазумски. Имамо, међутим, ту срећу да германски језици имају нешто дужу писану традицију него словенски језици, па можемо прескочити све до средњег века и погледати како се на старим германским језицима звао снег. Још једна добра страна овога је и то што ћемо у једначину убацити и источногермански облик, јер је у средњем веку готски језик још увек био жив. Па дакле, средњи век је имао овакве облике (благо анахроно, неки облици су нешто старији од других).

западногермански:

 

староенглески

snāw

стародоњонемачки (старосаксонски)

snēo, snēu

старо(високо)немачки

snēo

северногермански:

 

старонордијски (норенски)

snær

источногермански:

 

готски

(snaiws)

Прво што видимо јесте да старонемачки облик потврђује нашу тврдњу од раније да је савремено немачко /ʃn/ настало касније и да је почетна консонантска група у почетку била /sn/. Вокал основе и даље представља проблем. Опет имамо разноврсност: /a:/, /æ:/ и дифтонге /e:o/ и /ai/.
Да бисмо некако утврдили који је вокал некада лежао у корену ове речи, морамо да доследније примењујемо компаративни метод. Пошто смо завршили први корак и саставили листу сродних речи у горенаведеним табелама, ред је да пређемо на други корак и утврдимо устаљене шаблоне подударности. То не можемо да урадимо на основу једне речи, већ већег броја речи, и крећемо од једног језика. На пример, готски. Покушајмо да видимо шта одговара готском дифтонгу /ai/ у другим средњовековним германским језицима.

готски

snaiws - снег

gaits - коза

ains – један

староенглески

snāw

gāt

ān

старовисоконемачки

snēo

geiz

ein

стародоњонемачки

snēo

gēt

ēn

старонордијски

snær

geit

einn

Готском /ai/ конзистентно одговара староенглеско /a:/, као и стародоњонемачко /e:/. У старовисоконемачком имамо варијације између /e:/ и /ei/, као у старонордијском /æ:/ и /ei/.
Сада прелазимо на трећи корак, а то је да утврдимо комплементарну заступљеност фонолошких облика, тј. да видимо да ли ћемо увек наилазити на овакве подударности кад упоређујемо развој ових дифтонга и да тај развој објаснимо.
Староенглеско /a:/ могло је или да буде „урођено“, тј. наслеђено из старијег облика, или да је настало од старијег дифтонга /ai/. Староенглески нам даје, дакле, две могућности за изворни коренски вокал: /a:/ или /ai/.
Старовисоконемачко /e:/ је могло да буде наслеђено из прагерманског (а његово порекло у самом прагерманском није баш најбоље објашњено), а могло је и да настане од прагерманског /ai/ уколико би се то /ai/ нашло испред /h/, /w/ или /r/, као можда у случају снега (snēo), где је основа snēw- (уп. генитив snēwes). У свим другим случајевима прагерманско /ai/ даје старовисоконемачко /ei/, што објашњава облике geiz и ein.
Старонордијско /æ:/ у облику snær је могло настати од пранордијског /æi/, које је настало од прагерманског /ai/. Могло је и да настане од пранордијског /a:/ посредством и-умлаута.
У готском видимо дифтонг /ai/. Он је могао да буде наслеђен из прагерманског или да настане преламањем прагерманског /i/.
Сада пређимо на четврти корак упоредног метода и покушајмо да реконструишемо фонеме у прајезику. Упоредимо ове резултате да бисмо видели шта можемо да узмемо као прагермански коренски вокал.

староенглески

/a:/, /ai/

старовисоконемачки

/e:/, /ai/

старонордијски

/ai/, /a:/

готски

/ai/, /i/

Само један вокал се појављује свуда, а то је дифтонг /ai/, те можемо безбедно да претпоставимо да је он лежао у прагерманској основи речи за снег, чиме засад добијамо snai-. Треба још да утврдимо и финални консонант основе ове речи.
Одмах ћу вам рећи да су готско /s/ и старонордијско /r/ на крају речи номинативски наставци у овим језицима и не представљају финални консонант основе. Као –а у српском жена, које нестаје у деклинацији – жене, жени, жену, жено, женом, жени итд. – основа је дакле жен-.
Да бисмо боље утврдили финални консонант основе, погледаћемо облике за генитив у овим језицима, јер се ту основа боље чува. Опет то можемо видети у српском, на пример, код речи сто, чија је основа стол- што се не види у номинативу, али се види у генитиву стола.

западногермански:

 

староенглески

snāwes (основа snāw-)

стародоњонемачки (старосаксонски)

snēwes (основа snēw-)

старо(високо)немачки

snēwes (основа snēw-)

северногермански:

 

старонордијски (норенски)

snævar (основа snæv-)

источногермански

 

готски

snaiwes (основа snaiw-)

Сада постаје прилично очигледно да је финални консонант основе био /w/. Он у старонордијском прелази у /v/. Тиме добијамо основу snaiw- у прагерманском.
Остаје нам још само номинативски наставак. У нордијском видимо –r које је настало од пранордијског –R које је забележено на рунским записима, попут речи gastiR = гост. Пише се великим R да би се разликовало од обичног r, јер то није исто. Наиме, глас R је представљао палатално р, слично гласу ř у савременом чешком. Он се развио појавом познатом као ротацизам, тј. преласком /s/ у /r/, што, на пример, можемо видети и у латинском. У старолатинском се дрво звало arbos, генитив arboris, где отворено видимо прелазак /s/ у /r/ у основи (arbos-is > arbor-is). У класичном латинском је по аналогији са основом у генитиву и номинатив добио облик arbor. То /s/ од ког је настало нордијско /R/, а касније и /r/ видимо у готском, где се оно сачувало (snaiw-s). Упоређивањем резултата већег броја индивидуалних примена упоредног метода (дакле, реконструкција индивидуалних речи и фонетских процеса), научници су реконструисали овај прагермански наставак као –az. И ако га додамо на основу коју смо овде сами утврдили, добијамо да се на прагерманском снег звао snaiwaz.
Досад смо ишли уназад, а сада кренимо унапред. Кренимо од прагерманског snaiwaz и погледајмо како се развило данашње енглеско snow.
У староенглеском прво примећујемо монофтонгизацију коренског дифтонга /ai/ у /a:/. Примећујемо и испадање номинативског наставка –az. Тиме добијамо староенглеско snāw. Вокал /a:/ је ниски вокал задњег реда и он се у средњоенглеском (период од 12. до 15. века) подиже за један степен и постаје један средњи вокал задњег реда, тј. /ɔ:/, што у средњоенглеском даје облик snow, које се тад и изговарало тако: /'snɔ:w/. У 15. веку, на почетку раног савременог енглеског, дешава се још једна гласовна промена, позната као велико померање вокала. Та гласовна промена је можда најзаслужнија за данашњи енглески изговор и његово одступање од писаних облика речи, а њено деловање се наставља и дан-данас. Тада вокал /ɔ:/ даје /o:/. Око 1800. године /o:/ прелази у дифтонг /o:ʊ/, а сугласник /w/ престаје да се изговара, до око 1900. године добијамо дифтонг /oʊ/, а већ око 1930. године се јавља дифтонг /ǝʊ/, и реч добија свој данашњи изговор /'snǝʊ/, а ортографија је сачувана још из средњоенглеског периода.

Из свега овог можемо закључити да историјска лингвистика не барата пуким претпоставкама о томе како се нешто у језику развијало и како је некад звучало, већ има конкретан прецизан метод који омогућује да се претпоставке смање на минимум. Ипак, мало шта у историјској лингвистици можемо да схватимо као „забетонирану, потпуну истину“, јер све те претпоставке које прецизни методи своде на минимум, ипак леже у корену историјсколингвистичких закључака. То се може видети и у томе што различити научници често имају различите представе о томе како је нешто изгледало или звучало у прошлости. Генерално, што се иде даље у прошлост, то се више ради са претпоставкама и идејама, и то су веће разлике у мишљењима. Најбољи начин да то видимо јесте да упоредимо реконструкције праиндоевропског језика које су начинили различити индоевропеисти. Предлажем да погледате такозвану Шлајхерову бајку. Аугуст Шлајхер је био један од пионира индоевропеистике, који је хтео да прикаже реконструисани праиндоевропски језик (онако како је био реконструисан у његово време) тиме што је на њему написао бајку. Временом се дошло до нових открића у индоевропеистици и никле су нове реконструкције праиндоевропског језика, а самим тим и нове верзије бајке. Најлакше је да све верзије нађете на Википедији и сами видите колике те разлике могу бити када говоримо о реконструисаном језику који је заборављен пре више од три хиљаде година.

 

Литература:
Clackson, J. (2007). Indo-European Linguistics. New York: Cambridge University Press.
Станишић, В. (2006). Увод у индоевропску филологију. Београд: Чигоја штампа.
Kapović, M. (2008). Uvod u indoeuropsku lingvistiku. Zagreb: Matica hrvatska.
Гамкрелидзе, Т. и Вячеслав И. (1984). Индоевропеский язык и индоевропейцы. Тбилиси: Издательство Тбилисского Университета.
Beekes, R. (1995). Indo-European linguistics: an introduction. Philadelphia: John Benjamins North America.
Ringe, D. (2006). From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. New York: Oxford University Press.
Пипер, П. (2008). Увод у славистику 1. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Derksen, R. (2008). Etymological Dictionary of the Slavic Inherited Lexicon. Boston, Leiden: Brill.
Мейе, А. (2001). Общеславянский язык. Москва: Издательская группа „Прогресс“.
Gallée, J.H. (1910). Altsächsische Grammatik. Halle: Max Niemeyer.
Quirk, R. & Wrenn, C.L. (1960). An Old English Grammar. London: Methuen & Co Ltd.
Korać, G. (1993). An Outline of Old English Grammar. Beograd: Institut za strane jezike.
Korać, G. (2002). An Outline of Middle English Grammar. Beograd: Narodna knjiga.
Pudić, I. (1972). Gotski jezik i istorijska gramatika I. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Wright, J. (1902). An Old High German Primer. Oxford: Clarendon Press.
Bandle, O. et al. (2002). The Nordic Languages – An International Handbook of the History of the North Germanic Languages. Berlin, New York: Walter de Gruyter.
Стеблин-Каменский, М.И. (2002). Древнеисландский язык. Москва: УРСС.
Noreen, A. (1923). Altnordische Grammatik. Halle: Max Niemeyer.
Orel, V. (2003). A Handbook of Germanic Etymology. Boston, Leiden: Brill.

Powered by Bullraider.com