latinica

Овде објављујемо ауторске текстове чланова Друштва младих лингвиста из историјске лингвистике. Напомињемо да су текстови заштићени Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.


 

Индоевропски језици данас

Пише: Дејан Антић (Катедра за скандинавистику, Филолошки факултет Универзитета у Београду)


Распрострањеност и бројке

Индоевропска породица језика је данас најраспрострањенија породица језика у свету, како по географским пространствима које обухвата, тако и по броју становника. Присутна је у Европи, Азији, обема Америкама и малим делом у Африци. Неким индоевропским језиком као матерњим говори скоро 3 милијарде људи, што је око 47% светског становништва. Осталих 53% светског становништва говоре језицима који припадају некој од око 150 осталих породица језика или неким од око 75 језика изолата (језици који не припадају ниједној данашњој породици језика).
Од 10 најраспрострањенијих језика у свету, шест су индоевропски: шпански (406 милиона), енглески (335 милиона), хинди (260 милиона), португалски (202 милиона), бенгалски (193 милиона) и руски (162 милиона). Од неиндоевропских језика, на листи су кинески (1.197 милиона), арапски (223 милиона), јапански (122 милиона) и јавански (84,3 милиона). Није на одмет поменути и да се на 11. месту налази немачки, такође индоевропски језик, са око 83,8 милиона говорника.
Број индоевропских језика није тако лако одредити, као што није лако одредити ни број језика у свету. Нама добро позната ситуација српског, хрватског, бошњачког и црногорског језика показује колико је понекад тешко повући црту између дијалекта и језика, а то није једина таква ситуација у свету. Исту ситуацију можемо наћи у Индији и Пакистану чији се језици хинди (Индија) и урду (Пакистан) у лингвистици често сматрају само варијантама истог језика, где урду показује много већи утицај арапског због муслиманске већине у Пакистану.
Summer Institute of Linguistics, који уређује wеб-страницу Ethnologue, наводи цифру од 436 живих индоевропских језика. Ову цифру треба узети са великом резервом, пошто Ethnologue, примера ради, у западногерманској горњонемачкој грани осим немачког, наводи и швапски, валсерски, хутерски, мајнфраначки и друге језике који се иначе најчешће посматрају као дијалекти немачког.

Подела индоевропских језика

Ниједна подела индоевропских језика није савршена. До прве половине 20. века најучесталија је била подела на две велике групе: кентум групу и сатем групу. И данас се ова подела често среће у књигама о индоевропеистици, мада често са извесним изменама, допунама и ограничењима.
Ова подела се заснива на рефлексима праиндоевропских велара. У праиндоевропском су постојале три групе веларних консонаната: обични веларни консонанти (/k/, /g/, /gh/), палатовелари (/ḱ/, /ǵ/, /ǵh/) и лабиовелари (/kw/, /gw/, /gwh/). Сматра се да ниједан савремени индоевропски језик није задржао све три групе велара, мада поједини стручњаци сматрају да албански јесте. На основу тога како су се велари развијали у језицима ћеркама, индоевропски језици су подељени у две групе.
Прву групу сачињавају језици који се углавном простиру на западу индоевропског ареала – германски, келтски, италски, грчки, тохарски и анатолијски језици. Они су изједначили палатовеларе и обичне веларе и добили само обичне веларе. Другу групу сачињавају сатем језици које углавном сачињавају језици из источног ареала индоевропских језика – балтички језици, словенски језици, индо-ирански језици, јерменски језик, албански језик, а могуће да ту спадају и поједини слабо посведочени палеобалкански језици попут трачког, дачког и илирског, који су се на Балкану говорили пре досељавања Словена. Ови језици су преобразили праиндоевропске лабиовеларе у обичне веларе, а палатовеларе су преобразили у сибиланте.
Праиндоевропска реч за “сто” (100 као број) - *ḱm̥tom - имала је у себи палатовелар /ḱ/ који је у кентум језицима дао обичан велар /k/; отуд латинско centum (класични латински изговор /ˈkentum/. По тој речи су кентум језици и добили назив. Иста праиндоевропска реч је у авестијском дала satəm по коме су сатем језици добили назив.
Оваквом поделом је повучена јасна граница исток-запад између индоевропских језика, која је разбијена открићем тохарских језика који су се говорили на истоку индоевропског ареала, а били су кентумски језици. Касније је у ову поделу додато да је сатемизација индоевропских језика била иновација која није обухватила тохарске језике. Исто тако балтословенски језици показују ограничену сатемизацију, што неки стручњаци тумаче тиме да су они рано у процесу сатемизације повучени у кентумски ареал, што се додатно објашњава великом повезаношћу словенских језика са германским и келтским језицима.
Ова подела је заснована више на језичким променама него на генетској сродности језика. По генетској сродности, индоевропски језици се могу лакше поделити на десет до дванаест група. Групе језика које можемо наћи у свакој подели су: анатолијски језици, тохарски језици, јерменски језик, грчки језик, италски језици, келтски језици, германски језици, индо-ирански језици. Проблем настаје код класификације балтичких и словенских језика. Велики број стручњака сматра да су они настали од истог прајезика – прабалтословенског и да стога можемо говорити о балтословенској групи језика. Други сматрају да таквог заједничког прајезика никад није било, већ да ти језици деле велики број карактеристика због каснијег заједничког развоја, и да се стога чисто генетски мора говорити о балтичким и словенским језицима као одвојеним групама, док се у погледу језичке промене може посматрати одређени период њиховог заједничког развоја који можемо назвати балтословенским. Добар преглед различитих теорија и погледа на ову проблематику даје Радосав Бошковић у књизи Основи упоредне граматике словенских језика, коју је приредио Радојица Јовићевић.
Други проблем представљају реликтни и слабо или никако посведочени палеобалкански језици – илирски, трачки, дачки, пелазгијски и (старо)македонски (који нема никакве везе са данашњим словенским македонским језиком). С обзиром на то да су познати само на основу неколико натписа и личних имена, можемо само бити сигурни у њихово индоевропско порекло, али не и у њихову припадност некој од раније поменутих већих група индоевропских језика. Зато се они често или потпуно изостављају из оваквих подела индоевропских језика, а помињу касније; понекад се наводе засебно, као изолати попут грчког, јерменског и албанског, док их Вања Станишић у свом Уводу у индоевропску филологију групише у старобалканске језике.

Литература:
Clackson, J. (2007). Indo-European Linguistics. New York: Cambridge University Press.
Станишић, В. (2006). Увод у индоевропску филологију. Београд: Чигоја штампа.
Kapović, M. (2008). Uvod u indoeuropsku lingvistiku. Zagreb: Matica hrvatska.

Додај коментар (0)

Језик кроз време

Пише: Дејан Антић (Катедра за скандинавистику, Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

Термин „дијахронијска лингвистика“ је синоним за термин „историјска лингвистика“. Најкраће речено, дијахронијска лингвистика се бави историјским развојем језика. У питању може бити један језик (или чак дијалекат једног језика) или пак читава група или, још шире, породица језика. Њен циљ је да објасни на који су се начин језици временом развијали, да објасни порекло актуелних појава у језику и његових карактеристика и да покуша да реконструише раније стадијуме језика, што чини у тесној сарадњи са компаративном лингвистиком, од које је нераздвојива. Сама историјска лингвистика (као и компаративна) једна је од најстаријих дисциплина лингвистике, а у 19. веку је била и најраширенија и најпопуларнија грана лингвистике.
Прве кораке праве стари Грци и Римљани који повезују неке грчке и латинске речи, као што су латинско septem и грчко ἑπτά (hepta) – седам, латинско sex и грчко ἑξ (heks) – шест. У 16. веку италијански научник Скалигер дели европске језике на групе према томе како се у тим језицима каже бог: deus-језици (романски), gott-језици (германски), бог-језици (словенски), θεός-језик (грчки) и други. На тај начин он је уочио сродност између одређеног броја језика за које данас знамо да сачињавају једно далеко веће језичко генеалошко стабло, тј. породицу језика – индоевропску породицу језика. Ипак, историјска лингвистика почиње много више и брже да се развија тек пошто је уочена сродност санскрита и европских језика које је Скалигер укључио у своју поделу. Фридрих фон Шлегел 1808. године издаје књигу која се бави граматиком санскрита и истовремено постаје први човек који је употребио термин „упоредна граматика“. Један од пионира у упоређивању санскрита са древним европским језицима био је Франц Боп, који је 1816. године написао своју књигу у којој конјугацију санскрита упоређује са грчком, латинском, персијском и германском конјугацијом. Још неки велики филолози 19. века који су допринели утемељењу индоевропеистике, и историјске лингвистике уопште, свакако су Расмус Раск, дански филолог који се бавио староисландским језиком, и Јакоб Грим, који се, поред тога што је са својим братом Вилхелмом записивао немачке народне бајке, бавио и језиком, па је тако први уочио систем правилности по којима се развијао германски систем сугласника, а који је потом добио назив по њему – Гримов закон.
На свом почетку, историјска лингвистика се најчешће бавила истраживањем у области фонологије и морфологије. Данас су ове области у великој мери „исцрпљене“, па се савремена историјсколингвистичка истраживања углавном крећу у смеру историјске синтаксе и историјске семантике. Ипак, открића историјске лингвистике нису сама себи циљ. Она се често употребљавају у истраживањима неких других наука, попут типологије језика, етимологије, лексикологије, али и етнологије. На пример, утврђивање прапостојбине Словена не мора зависити само од открића археологије и проучавања историјских списа. Историјска лингвистика ту може доста да допринесе, како у погледу апсолутне локализације прапостојбине (њеног географског одређења), тако и релативне локализације (одређење словенске прапостојбине у односу на неке друге европске народе, попут Германа, Келта, балтичких народа и сл.). У погледу апсолутне локализације прапостојбине можемо као пример узети аргументе који иду у корист средњодњепарске хипотезе словенске прапостојбине, а који говоре о заједничком словенском фонду речи који се тиче, пре свега, флоре и фауне карактеристичне за ову географску област (нпр. медвед, вук, језеро, блато, гуска, лабуд, врана, итд.), а недостатак заједничког фонда за флору и фауну мора које је од средње области Дњепра било далеко (опширније видети у Увод у славистику).
У погледу релативне локализације као пример можемо узети утврђивање прапостојбине Словена у односу на друге народе, што се може аргументовати распрострањеношћу и врстом позајмљеница из суседних језика.
Закључци историјске лингвистике се такође користе у типологији језика, која се бави класификацијом језика према њиховим структурним одликама, а незаобилазни су у етимологији која се бави развојем облика и значења речи. Непосредно се користе и у лексикографији (изради речника), који често садрже етимологију речи одреднице.

Додај коментар (0)

Прочитајте више: Језик кроз време