latinica

Друштво младих лингвиста је у току 2015. године организовало 17 лингвистичких предавања за све заинтересоване за језик и лингвистику. Предавања су се одржавала у Канцеларији за младе "Гнездо", Установи културе "Пароброд" и Културном центру Београд. Циљ ових окупљања је био да се студенти информишу о актуелним лингвистичким истраживањима и да се покрене конструктиван дијалог међу младим лингвистима. 


 

 

Др Софија Биланџија: Каузативне конструкције и њихова семантика: учесничка структура као континуумска репрезентација

Излагање се бави каузативним конструкцијама и могућим начинима супкатегоризације њихове семантике. Укратко се излажу основне претпоставке исказивања концептуализације когнитивно базичних узрочно-последичних односа путем комплексне појмовно-семантичке категорије каузативности, која се на формалном плану реализује на различитим нивоима језичке структуре. У фокусу излагања су глаголске каузативне конструкције (примарно диференциране на аналитичке и синтетичке) и типови семантичких односа које се њима могу исказивати. У излагању ће бити речи о семантичкој супкласификацији типова каузативних односа, заснованој на међусобној интеракцији учесника каузативне ситуације: каузатора и пацијенса у синтетичким каузативним конструкцијама, те каузатора, каузанта и евт. пацијенса у аналитичким каузативним конструкцијама. Окосницу ових односа чине карактеризација и особине учесника, њихов међусобни однос с обзиром на различит степен умешаности у КС и степен задржавања контроле, на пример, да ли је агенс једини иницијатор радње, да ли је улога агенса да иницира радњу или да је спроведе до остварења резултата, да ли агенс радњу обавља самостално или је каузација посредна, да ли је посредник афициран радњом или не. Посебна пажња посвећује се семантици индиректног каузалног ланца, у ком се посредност утицаја, афицираност каузанта и степен контроле коју задржава не могу посматрати као изоловане вредности, већ се тумаче првенствено у саодносу са степеном контроле коју врши каузатор. У излагању се говори и о односу термина каузатор и агенс, као и о актуализованим компонентама различитих агентивних и семиагентивних учесника, као што су аниматност, свесност, вољна умешаност, интенционалност и (не)афицираност. 

Др Софија Биланџија је доцент на Групи за скандинавске језике на Филолошком факултету у Београду. 

Снимак предавања можете видети овде.

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)


Додај коментар (0)

Др Рајна Драгићевић: Лингвокултуролошка истраживања лексике

У првом делу предавања биће речи о томе како је настала лингвокултурологија. Осветлиће се неке значајне појединости у развоју лингвистике, али и у друштвеном животу које су погодовале настајању лингвокултурологије. Посебна пажња ће се посветити односу између когнитивне лингвистике и лингвокултурологије.
У другом делу предавања представиће се методе за лингвокултуролошка истраживања лексике, као и важнији резултати који су постигнути на том пољу.
У трећем делу предавања говориће се о типовима лексике српског језика која спада у културолошке концепте и о садржају будућег (могућег) лингвокултуролошког речника српског језика.

Др Рајна Драгићевић је редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету у Београду. 

Додај коментар (0)

Др Марина Спасојевић: Двовидски глаголи као специфичан аспектолошки проблем (са посебним освртом на стање у српском језику)

Након напомена у уводном делу предавања о проблемима проучавања глаголског вида – аспекта, о природи чланова видске опозиције свршено/перфективно : несвршено/имперфективно, дијагностичким контекстима за утврђивање вида итд., пажња ће бити посвећена двовидским глаголима: теоријским питањима и особеностима двовидских глагола у српском језику. Разматраће се термини којима се именују глаголи који се могу реализовати у оба вида (попут везати, видети, чути, анализирали, каналисати, моделовати итд.), њихов статус у видском систему и начини поимања (синкретичке јединице, унутрашње видско парњаштво, хомонимија, граматичка полисемија итд.). Указаће се на различите типове двовидности с обзиром на опсег двовидских реализација у оквиру полисемантичке структуре, као и ограничења реализације вида на један од чланова видске опозиције или пак њихово смењивање у зависности од значења глагола. Даће се преглед и класификација двовидских глагола у српском језику према творбеном и етимолошком критеријуму и указати на особености и карактеристике система двовидских глагола у српском језику. Анализираће се могућности образовања видских парова код двовидских глагола, те (не)оправданост процеса експанзивне префиксације код глагола страног порекла (изанализирати, искомуницирати итд.).  

Др Марина Спасојевић је истраживач сарадник у Институту за српски језик САНУ. 

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)

Додај коментар (0)

Др Марија Мандић: Псовке у савременом српском језику: од речника до електронског дискурса

Употреба сексуалне, физиолошке лексике и псовки махом се везује за мање образоване слојеве становништва, више за мушкарце него за жене и за недостатак културе и лепог васпитања. Познато је да је Вук Караџић унео сексуалну, физиолошку лексику и псовке у прво издање Рјечника (1818), али их је, након друштвених притисака, избацио из другог издања Рјечника (1852). Велики речници и нормативни језички приручници имплицитно или експлицитно одређују псовке као изразе вулгарног, непримереног језичког понашања, које се цензурише и потискује. Речници ЈАЗУ и САНУ покривају ареал српскохрватског језика. РЈАЗУ има либералнији однос према поменутој лексици у односу на РСАНУ, док се Речнику САНУ замера, пре свега, изразити пуризам, али и недостатак јасних критеријума. Ипак, савремена социолингвстичка истраживања показала су да се псовке веома често користе у свакодневном говору, чак неколико пута чешће од поздрава. Такође, истраживања су показала са псују сви, и жене и и мушкарци, и одрасли и деца, а псује се подједнако у селу и граду. Псовка је, при том, експресивно средство које може имати различте улоге у говору; наиме, може бити у функцији изненађења, одбране, увреде, напада, одушевљења, израза солидарности, бола, страха, и др. Поред тога, псовке спадају у неке од најархаичнијих језичких склопова и жанрова које је српски језик сачувао, а који потичу још из претхришћанског доба и чувају сећања на врло старе култове плодности. Истраживања електронског дискурса који је доступан преко Интернета – а који обухвата друштвене мреже, форуме, интернет издања новина и друго – потврдила су да су псовке врло продуктивне у савременом говору. У овом предавању желим да покажем на примеру двеју псовки и њихових варијантних модела – јебем ти сунце и крв ти јебем – како се користе псовке данас и које разговорне улоге врше.

Др Марија Мандић је научни сарадник на Балканолошком институту САНУ.

Додај коментар (0)

Др Бранимир Станковић: Детерминаторска пројекција у генеративној синтакси и српски језик

Након краћег увода о основама генеративне синтаксе, фразној структури и хипотетизираном паралелизму између (броја и/или особина) номиналних и клаузалних (лексичких и функционалних) пројекција у једном језику, испитује се статус детерминаторске фразе (DP) у језицима без члана, попут српског. Представљају се најзначајнији синтаксички и семантички аргументи противника DP анализе (Корвер 1992, Златић 1997, Тренкић 2004, Бошковић 2008, 2012, Деспић 2011, 2013, Рунић 2013) и емпиријске чињенице у корист дате анализе (Проговац 1998, Леко 1999, Аљовић 2002, Рутковски и Проговац 2005, Карусо 2012, Арсенијевић 2014, Станковић 2014). Иако нема граматикализовану категорију одређеног и неодређеног члана, српски језик располаже затвореном класом детерминаторских јединица којима се могу маркирати одређеност/неодређеност или специфичност/неспецифичност (тај, овај, онај, поменути, наведени, именовани, дати, дотични, неки, један, известан/извесни, одређени), те чија је употреба обавезна у одређеним типовима контекста:

(1) Прошетао је градомi и видео Ајфелову кулу. Волео је [тај / овај град]i,*j  / град *i,j.   

Прихватљивост псеудооксиморонских израза у (2) и ригидност у њиховом распореду, (3), сугеришу да би присутне антонимске придеве требало анализирати у оквиру различитих функционалних пројекција:

(2) а. [поменути [на састанку непоменути [проблем]]]
     б. [извесна [неизвесна [промоција]]]

(3) а. ?непоменути на састанку поменути проблем
     б. *неизвесна извесна акција

Коначно, блокирање екстракције преко оваквих детерминатора тумачимо као посредан доказ о пројектовању неке врсте DP-a, који служи као баријера, налик члану у језицима са овом категоријом, (4-в).

(4) a. *Занимљивуi сам видео [поменуту ti девојку].
     б. Занимљивуi сам видео [ti девојку].
     в. *Interestingi I saw / have seen [the ti girl].

Др Бранимир Станковић је доцент на Департману за српски језик Филозофског факултета у Нишу. 

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)

Додај коментар (3)