latinica

Др Људмила Поповић: Евиденцијалност у српском језику

Евиденцијалност као семантичка категорија обухвата стратегије и операције упућивања на извор информације која чини суштину пропозиције. Њена структура се састоји од обавезних и факултативних чинилаца који утичу на избор одговарајућих језичких средстава.
При нултој евиденцијалности информација која се преноси маркира се као посведочена, односно непосредно доживљена. Идеалан пример нулте евиденцијалности представља реферисање о ситуацији које протиче паралелно са процесом њене перцепције. Нулта евиденцијалност сведочи о преношењу информације „из прве руке“.
При инференцијалној евиденцијалности информација се маркира као таква до које се стиже путем логичког размишљања и закључивања на основу расположивих симптома ситуације које говорно лице перципира лично или до њих долази сазнајним путем. Разлика између нулте евиденцијалности и инференцијалности може бити потврђена на лексичком нивоу – могућношћу употребе у инференцијалним исказима модалних оператора, који одсликавају већу или мању епистемичку дистанцу говорника према саопштаваном, с обзиром на степен његове убеђености у истинитост властитих закључака.
Језички показатељи истинитости информације која чини основу пропозиције припадају средствима епистемичке модалности и чине факултативне елементе у структури евиденцијалног исказа. Евиденцијални маркери су обележени епистемичким обертоновима у већој или мањој мери. Исти маркер (нпр. наводно) може представљати показатељ евиденцијалности, ако упућује на извор информације самостално − она се наводно разболела (тј. неко тврди да се она разболела), као и средство исказивања епистемичке модалности, ако се користи уз друго евиденцијално средство − он је наводно рекао... (тј. нисам сигуран да је он то рекао).
Посебан случај инференцијалне евиденцијалности представља ендофоричка евиденцијалност, која је заснована на преношењу информације о променама у говорниковом организму, тј. индиректног говорниковог искуства које је засновано на опажању одговарајућих симптома.
У оквиру рапортивних исказа издвајамо исказе са аутоцитирањем, конкретним, неодређеним и уопштеним извором информације. Ради прегледности језичких средстава реализације различитих типова евиденцијалности у српском језику биће понуђен њихов табеларни приказ.
Евиденцијлност у српском језику претежно се реализује лексички – помоћу одговарајућих уводних конструкција и речи, посредством везника и партикула, као и модалних глагола, који имају посебан граматички статус у свим језицима. Поред наведених средстава, евиденцијално значење као секундарно реализују у српском језику  поједине граматичке категорије. У питању су  евиденцијалне екстензије граматичких категорија. Периферна граматичка средства реализације евиденцијалности у српском језику размотрићемо на примеру комплементне клаузе, категорије глаголског вида, категорије времена, номинализације, пасивне конструкције.

Др Људмила Поповић је редовни професор украјинског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Проф. Поповић је и управник Катедре за славистику на истом факултету.

Powered by Bullraider.com