latinica

Друштво младих лингвиста је у току 2013. године организовало 15 лингвистичких предавања за све заинтересоване за језик и лингвистику. Предавања су се одржавала у Канцеларији за младе и Научном клубу Центра за промоцију науке. Циљ ових окупљања је био да се студенти информишу о актуелним лингвистичким истраживањима и да се покрене конструктиван дијалог међу младим лингвистима. 


 

Др Душица Филиповић Ђурђевић: Вероватноће значења речи и обрада вишезначних именица: случај полисемије

У истраживањима која су поредила време препознавања вишезначних речи са временом препознавања речи са једним значењем показано је да се вишезначне речи обрађују брже. Потом је показано да овај налаз важи искључиво за полисемичне речи, односно вишезначне речи чија значења су међусобно повезана. У овом истраживању предложена је нова мера вишезначности – неизвесност значења. Ова мера заснована је на ентропији, информационо-теоријској мери, а одсликава две карактеристике вишезначности. С једне стране, осетљива је на број значења речи, при чему неизвесност расте са порастом броја значења. С друге стране, осетљива је на вероватноће појединачних значења речи, при чему неизвесност расте са порастом уједначености вероватноћа (мањом разликом међу вероватноћама речи). У два експеримента лексичке одлуке први пут је показано да поред броја значења, на време обраде утиче и уједначеност вероватноћа значења. Овај налаз упоређен је са сродним налазима у осталим сегментима језика, а дискутован је у светлу модела паралелне дистрибуиране обраде речи.

Др Душица Филиповић Ђурђевић је доцент на Одсеку за психологију Филозофског факултета у Новом Саду. Такође је члан Лабораторије за експерименталну психологију Филозофског факултета у Београду. 

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)

Додај коментар (0)

Др Биљана Сикимић: Савремена теренска антрополошко-лингвистичка истраживања

Тимска теренска истраживања, започета у Балканолошком институту САНУ почетком двадесет првог века, покушавају да обједине резултате и методологије англосаксонске антрополошке лингвистике и руске етнолингвистичке школе, али се умногоме све више ослањају и на друге сродне хуманистичке дисциплине. Актуелна питања истраживачке етике и научне реституције у хуманистичким наукама указују на одређени заокрет ка циљевима друштвених наука (социологији, психологији). Обављена тимска теренска истраживања анализирају се из перспективе научног макропланирања, али се поједина могу спецификовати и као ’мешовита’ (сарадња са истраживачима другачије научне оријентације или са колегама из других научних центара, обука колега без теренског искуства), ’изнуђена’ (у недостатку материјалних средстава ради се на теренима за које нису потребни путни трошкови и дневнице), или ’наручена’ (иницирана од стране локалне заједнице, са различитим обавезама истраживачког тима). Истраживач се на терену прилагођава знању и жељама саговорника, и тек у непосредној комуникацији са њим одлучује какав ће разговор водити; овакву теренску ’слободу’ у великој мери је омогућио тимски рад и свест о будућем архивирању снимљене грађе, која не мора бити од непосредне користи за самог истраживача. Истраживачка субјективност је – уосталом као и субјективност саговорника – у лингвистичкој антропологији подразумевана и очекивана.
Током аналитичке елаборације снимљене теренске грађе, у први план је истакнуто проблематизовање класичних етнографских података који се сада показују у сасвим другом светлу. Већ уочена фрагментација и интердисциплинарност словенске етнолингвистике јесу карактеристике и београдске антрополошке лингвистике. Крајњи резултат целог истраживачког подухвата остаје отворен, а  може се одредити и као полифункционална, мултимедијална база података, односно – он има научно-документациони карактер.
Током аналитичког дела рада често се постављало и питање кога саговорник, одабран према традиционалним дијалектолошким критеријумима, представља – „дијалектолошку стварност“ или реконструкцију некадашњег стања локалног говора око средине двадесетог века. Такав саговорник ни у ком случају није репрезентативан за данашње стање говора у истраживаном насељу у целини. Исто питање (или читав сет питања на ту тему) могло би се поставити у вези са теренским истраживањима у другим хуманистичким дисциплинама, чије се методе заснивају на реконструкцији језика и културе.

Др Биљана Сикимић је виши научни сарадник у Балканолошком институту САНУ.

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)

Додај коментар (0)

Др Маја Миличевић: Од преводилачких грешака до језичких законитости: заменице у преводима на српски језик

Бројна истраживања показују да преведени текстови поседују лингвистички занимљиве одлике које превазилазе оно што се типично сматра грешкама услед „лошег превода“. Наиме, и преводи високог квалитета се у одређеним лексичким и граматичким особинама могу разликовати од текстова изворно насталих на истом језику. У излагању ће се о овој појави говорити на примеру субјекатских заменица у српском језику.
Српски спада међу језике у којима се субјекат може изоставити (уп. (Ја) читам). Истраживања посвећена другим језицима истог типа показују да се субјекатске заменице у преводима употребљавају чешће него у непреводним текстовима, а среће се и тврдња да је хиперпродукција резултат промена у унутрашњем језичком систему преводилаца, до којих долази услед интензивне изложености другом језику. У излагању ће бити приказани прелиминарни подаци из корпусног и експерименталног истраживања који указују на то да су у српском језику овакве тенденције присутне у мањој мери и биће речи о могућим разлозима за то.

Др Маја Миличевић је доцент на Катедри за општу лингвистику Филолошког факултета у Београду.

Додај коментар (0)

Мр Наташа Ристивојевић Рајковић: Концептуализација олфакторне перцепције у норвешком и српском језику

Уводни део предавања биће посвећен представљању теорије концептуалне метафоре и поставци когнитивне лингвистике о концептуализацији нашег унутрашњег бића уз помоћ телесног (embodiment). У главном делу предавања ће бити представљено истраживање о метафоричким значењима глагола олфакторне перцепције засновано на језичком материјалу норвешког и српског језика. Полази се од идеје о доминацији визуелног опажања над осталим врстама перцепције изнете у радовима Оке Виберја (Åke Viberg) и Ив Свитсер (Eve Sweetser) и од хипотезе Ив Свитсер о универзалности полисемантичке структуре глагола мирисања. Инспирисано неким критикама оваквог схватања, истраживање има за циљ да на основу испитивања глагола олфакторне перцепције норвешког и српског језика утврди да ли је метафорички потенцијал језичког израза мирисања/одавања мириса потцењен у досадашњим лингвистичким истраживањима.   

Мр Наташа Ристовојевић Рајковић је запослена као асистент на Групи за скандинавске језике на Филолошком факултету у Београду.

Презентацију са предавања можете видети овде. (N.B. Напомињемо да је презентација, као и сав материјал на сајту, заштићена Creative Commons лиценцом (Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија), под којом се подразумева да је дозвољено умножавање, дистрибуција и јавно саопштавање дела, без прерада, али само у некомерцијалне сврхе и под условом да се наведе име аутора.)

Додај коментар (0)

Др Људмила Поповић: Евиденцијалност у српском језику

Евиденцијалност као семантичка категорија обухвата стратегије и операције упућивања на извор информације која чини суштину пропозиције. Њена структура се састоји од обавезних и факултативних чинилаца који утичу на избор одговарајућих језичких средстава.
При нултој евиденцијалности информација која се преноси маркира се као посведочена, односно непосредно доживљена. Идеалан пример нулте евиденцијалности представља реферисање о ситуацији које протиче паралелно са процесом њене перцепције. Нулта евиденцијалност сведочи о преношењу информације „из прве руке“.
При инференцијалној евиденцијалности информација се маркира као таква до које се стиже путем логичког размишљања и закључивања на основу расположивих симптома ситуације које говорно лице перципира лично или до њих долази сазнајним путем. Разлика између нулте евиденцијалности и инференцијалности може бити потврђена на лексичком нивоу – могућношћу употребе у инференцијалним исказима модалних оператора, који одсликавају већу или мању епистемичку дистанцу говорника према саопштаваном, с обзиром на степен његове убеђености у истинитост властитих закључака.
Језички показатељи истинитости информације која чини основу пропозиције припадају средствима епистемичке модалности и чине факултативне елементе у структури евиденцијалног исказа. Евиденцијални маркери су обележени епистемичким обертоновима у већој или мањој мери. Исти маркер (нпр. наводно) може представљати показатељ евиденцијалности, ако упућује на извор информације самостално − она се наводно разболела (тј. неко тврди да се она разболела), као и средство исказивања епистемичке модалности, ако се користи уз друго евиденцијално средство − он је наводно рекао... (тј. нисам сигуран да је он то рекао).
Посебан случај инференцијалне евиденцијалности представља ендофоричка евиденцијалност, која је заснована на преношењу информације о променама у говорниковом организму, тј. индиректног говорниковог искуства које је засновано на опажању одговарајућих симптома.
У оквиру рапортивних исказа издвајамо исказе са аутоцитирањем, конкретним, неодређеним и уопштеним извором информације. Ради прегледности језичких средстава реализације различитих типова евиденцијалности у српском језику биће понуђен њихов табеларни приказ.
Евиденцијлност у српском језику претежно се реализује лексички – помоћу одговарајућих уводних конструкција и речи, посредством везника и партикула, као и модалних глагола, који имају посебан граматички статус у свим језицима. Поред наведених средстава, евиденцијално значење као секундарно реализују у српском језику  поједине граматичке категорије. У питању су  евиденцијалне екстензије граматичких категорија. Периферна граматичка средства реализације евиденцијалности у српском језику размотрићемо на примеру комплементне клаузе, категорије глаголског вида, категорије времена, номинализације, пасивне конструкције.

Др Људмила Поповић је редовни професор украјинског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Проф. Поповић је и управник Катедре за славистику на истом факултету.

Додај коментар (0)