latinica

Алекс у земљи чуда

Пише: Александра Томић (Катедра за англистику, Филолошки факултет у Београду)


Кад би ме угледали по повратку са једногодишње размене у Америци, познаници би увек прокоментарисали: "Па, ништа се ниси променила!", а одмах затим уследило би питање: "Како је било?". Промену која се десила у мени је ретко ко приметио, а што се тиче питања које ме је прогањало наредних неколико недеља, како је ико могао да очекује да девет месеци набијених новим искуствима стане у пар реченица?
Прво чега се сећам по слетању је први удисај тешког, влажног ваздуха Северне Каролине који ће ме пратити наредних месеци, јурења по аеродрому са својим колегом са стипендије из Молдавије, и енглеског језика свуда око мене. Прва помисао када сам стигла на кампус Дјук универзитета био је: "Да ли сам ја у неком америчком филму?" Неоготски стил грађевина, огромна катедрала од цигле у центру кампуса, млади људи у мајицама са натписом DUKE на трави. Временом сам схватила да мој амерички филм није савршен, али осећај да све то није стварно ме није напуштао. Након тога уследила је лавина искустава, чији значај и утицај на моју личност још увек покушавам да утврдим.
Формално образовање које сам добила на Дјуку можда је и најмање допринело сазнањима о култури и "животном" образовању које сам црпла из барова, утакмица бејзбола, концерата јужњачких кантри бендова, студентског живота и дружења ван кампуса. Ипак, вредно је помена. Трудила сам се да изаберем нешто што ме заиста интересује из невероватно богате понуде предмета. Лако сам могла да похађам Микробиологију уз Композиторе двадесетог века. Међутим, нисам отишла далеко од својих истинских интересовања – лингвистике и психологије. Курс социолингвистике који сам похађала је усмерио моје интересовање и утицао на тему истраживања које сам спровела и излагала на English Language and Literature Studies: Embracing Edges, међународној конференцији на Филолошком факултету, док ми је курс когнитивне и друштвене психологије помогао да боље разумем своје и поступке других људи. Оно што ме је одушевило била је предусретљивост професора, библиотекара, психолога на кампусу. Такође, никад до тада се нисам сусрела са таквим поверењем са којим се студентима остављају на употребу ресурси – почев од компјутера до лабораторија које су студентима на располагању 24 сата. Наишла сам и на мноштво прилика за ваннаставне активности, као и волонтирање. Провела сам како стресне тако и дивне тренутке предајући енглески језик Латино имигрантима, шетајући напуштене псе из оближњег азила, градећи куће за најугроженије слојеве популације заједно са осталим волонтерима.
С почетком зимског распуста, захваљујући више него довољном џепарцу који нам је стипендија омогућила, отпутовала сам на велики "Road Trip" по западној обали САД-а са пријатељима из Србије и Босне и Херцеговине. Никада нећу заборавити колико је незамисливо огроман Велики кањон реке Колорадо. Никада нећу заборавити тренутак кад сам оквасила стопала у леденом Тихом океану у Лос Анђелесу, први пут крочила на самотно острво Алкатраз, пространство и мир пустиње Неваде на путу у Лас Вегас, вожњу испод црвених стубова Голден Гејт моста у Сан Франциску, мирис марихуане на улицама и кафић са стенд-ап комичарима на који смо случајно набасали.
Искуство и промена коју пружа живот у страној земљи је јединствена. Ништа друго ми није омогућило да тако јасно сагледам своју и страну културу, и себе као појединца. Студентска размена за мене представља животну прекретницу и ту њену моћ је већина западњачких земаља већ препознала. Надам се да ће се и у нашој земљи значај оваквог искуства препознати и да ће размене постати уобичајен случај, а не изузетак. До тада, препоручујем свима вама да добро истражите и искористите све прилике које вам се пружају, јер оваква авантура ће вам променити живот.

Поздрав са Великог кањона!

Powered by Bullraider.com