latinica

Лингвистички рај

Пише: Алмир Мустафић (Центар за пословну едукацију, Тузла)

 

Половином 2012. године био сам при крају магистарског студија, па сам се осјећао као да ми је у мојој научној каријери нешто недостајало. Радио сам ‘пуном паром’, али сам се ипак осјећао као да могу много више од тога. Иза себе сам имао признања Универзитета у Тузли, плакете, стипендије, семинаре, конференције и објављене радове, али ми се чинило да је вријеме за нешто веће. Област којом се бавим је когнитивна лингвистика, а мој ужи интерес је анализа политчког дискурса САД-а.
Тих дана Америчка амбасада у БиХ организовала је у Тузли шестодневни семинар за наставнике енглеског језика, па сам имао прилику упознати јако интересантне људе. Проводио сам вријеме са Крегом Дикером, Лисом Хандли и Асмиром Дорићем. Слушајући о програмима и стипендијама које су Сједињене Америчке Државе нудиле студентима у БиХ схватио сам да је Фулбрајтова стипендија управо оно што ми је недостајало. Одлазак у САД и рад са најбољим стручњацима свијета био је управо онај корак који ми је цијело вријеме недостајао.
Пријавио сам се неколико дана након тога. Послије неколико јако интензивних и исцрпљујућих селекција имао сам и финални интервју. Шест чланова комисије испитивало ме неких сат времена. Причали смо о мом истраживању, ситуацији у држави, САД-у, студијима, изазовима у БиХ и САД-у и будућим плановима. Укратко, о свему и свачему. Умјесто уобичајеног рока од седам до десет дана, наредног дана обавијештен сам да сам добио стипендију! Моји снови о студирању на скоро двјесто година старом универзитету Case Western Reserve и упознавању професора Марка Тарнера напокон су се остварили!
У Америку сам отпутовао 25. августа 2013. Летио сам за Беч и Вашингтон и на крају стигао у Кливиленд, двомилионски град смјештен на обали језера Ири у којем сам провео наредних девет мјесеци.
Кливиленд је изузетно лијеп - по америчким стандардима - градић. Небодери Terminal и Key, двије зграде од око 300 метара, виде се из скоро сваког дијела града. Становници Кливиленда посебно су поносни на свој НБА тим, Кливиленд Кавалијерс (Cleveland Cavaliers), у којем је своју каријеру почео познати Леброн Џејмс. Кливиленд Индијанс (Cleveland Indians) и Кливиленд Браунс (Cleveland Browns), бејзбол и фудбал тимови посебна су атракција Кливиленда, а чини се да као шлаг на торту дођу истраживачки центар НАСА и позната рокенрол кућа славних. Кливиленд такође има и други највећи комплекс позоришта у САД-у, Playhouse Square, па уз све остало овај град за свачији укус има понешто.
Наредног дана, након скоро дванаест сати опоравка због промјене временске зоне, био сам спреман за истраживање новог дома. Зграбио сам руксак и изашао напоље. Прошетао сам кампусом и градом, а након тога на Одсјеку сам имао састанак са савјетником.
Прва особа коју сам срео на Одсјеку била је Џесика Мекгинис. Широки осмијех и ријечи добродошлице биле су сасвим  довољне да схватим о каквом универзитету је ријеч. Након кратког упознавања представила ме професорима, а онда и осталим колегама истраживачима који су у САД стигли неколико дана прије мене. Прошетали смо кампусом, па сам имао прилику понешто и чути о свим оним мјестима која сам претходно видио.


Наредног дана имао сам прве часове, а с обзиром да је мој ментор један од најбољих когнитивних лингвиста на свијету, био сам поприлично нервозан. Међутим, испоставило се да за то није било потребе. Професор Тарнер невјероватан је човјек, а студенте је својим знањем и самим предавањима редовно остављао без даха. Неки су га због тога звали “професор ванземаљска интелигенција”. У исто вријеме професор Тарнер био је и један од најпријатнијих и најскромнијих људи које сам икада упознао. За студенте је на располагању био 24 сата дневно, а свој посао не само да је волио, већ га је једноставно живио. Једна од његових најчешћих реченица била је: “Често путујем ван САД-а, али ако ме требате, без обзира гдје се ја налазио, пошаљите ми ваш број телефона, имејл или скајп адресу, а ја ћу вас звати када ви будете имали времена.” Шта још можете пожељети од ментора попут професора Тарнера?
Систем образовања потпуно је другачији од онога на који сам ја навикао у БиХ. Када дођете у САД, једна од првих ствари коју научите је да своју, али и туђу слободу и права безусловно морате поштовати. Испразних савјета и прича које нису засноване на добро провјереним информацијама сигурно нећете чути, а уколико једном изгубите репутацију, велика вјероватноћа је да ће вас то пратити јако дуго. Дакле, сви добро пазе о чему говоре и које изворе користе. У складу с тим, студенти раде истраживања у оној области и у оном смијеру у којем они желе, а не у оном у којем њихов ментор жели или мисли да треба. Професор Тарнер такав приступ сматрао је чистим чином фашизма.
Што се тиче теорије, приступ је потпуно другачији. Њихово правило је да су теоријски постулати само “етикете” којима обиљежавамо неке природне законитости и ништа више. Те “етикете” требају нам како би они који се баве науком лакше и брже схватили о чему говоримо. Дакле, теорија није сврха сама себи. Она служи да би се путем ње нешто истражило и нешто ново открило. Уколико бих морао сажети амерички процес истраживања у три корака рекао бих да су они сљедећи: жеља за истраживањем, усвајање неопходне теорије и истраживање. Студенти крећу са жељом да нешто истраже. Након тога усвајају неопходне теорије или алате за истраживање, а онда раде жељено истраживање.
Такође, било ми је интересантно да оне, који само теоретизирају, и не уважавају баш претјерано. Сматрају да неки људи имају капацитета да науче теорију и ништа више. Они могу помагати и савјетовати оне који тек уче теорију, али веома ријетко оне који раде стварна истраживања. Битно је да усвојите теорију да би радили истраживања, а тек након урађених истраживања ви, заиста, имате право да се вратите на теорију и другима причате о њој. Теорију, на основу својих истраживања, можете потврдити или оспорити, али тек након истраживања, тј. практичне примјене. Без примјене теорије на истраживања нико вас неће узимати за озбиљно, а вјероватно ни трошити своје вријеме да слуша излагања о ономе о чему су већ написани томови и томови књига. Дакле, потпуна супротност од система образовања у којем је теоретизирање у центру и у којем је теорија сврха самој себи.
У складу са оваквим приступом, током прве трећине семестра студентима се предају најновија открића и теоретски постулати који стоје иза њих, док током друге двије трећине семестра студенти раде истраживања и представљају их својим колегама. Наравно, професор на почетку сваког часа увијек испредаје понешто ново, али је фокус током друге двије трећине строго на истраживањима и новим стварима. Не ради се ту о револуционарним открићима, али се на овај начин студенти “од малих ногу” уче шта је сврха науке. Након сваке презентације неког од студената, сви остали студенти постављају питања и расправљају о ономе што је представљено, па се тако свака фаза истраживања добро анализира и испита, а до самог завршетка истраживања студенти детаљно истраже своје теме и науче како говорити о ономе што су радили, како адекватно одговарати на питања, а такође и презентацијске вјештине.
Академска анксиозност, која је јако распрострањена на Балкану, потпуна је непознаница у САД-у. Под “академска анксиозност” мислим на она силна украшавања и уљепшавања истраживања разноразним, често потпуно неприкладним, изразима, фразама и терминима. У САД-у резултати истраживања увијек су у центру пажње, а језик треба да буде јасан, прецизан и довољно формалан да би се разликовао од обичног говорног језика.
Током боравка у САД-у радио сам истраживање на тему Идеални предсједнички кандидат САД-а. Ради се о анализи вербалне и невербалне комуникације, друштвено-економских прилика, политичких платформи и политичких кампања. Такође, похађао сам и редовну наставу на којој сам слушао предмете из когнитивне лингвистике, неурологије, медија, међународних односа и невербалне комуникације.
Слобода одабира предмета јако је широка, а студенти обично дипломирају у двије области. Сваки предмет предаје по неколико професора, па је одабир предмета, а и самог професора на самом студенту. С обзиром да је студирање у САД-у изузетно скупо, студенти се детаљно информишу о сваком предмету и прочитају биографије и објављене радове сваког професора, а тек онда праве одабир професора и предмета које ће слушати. Овако је спријечен сваки покушај непотизма при запошљавању, па тако, рецимо, ако неки професор није довољно добар, студенти сигурно неће одабрати ни тог професора, а нити предмет који он предаје. Прави академски рај, наравно, за људе који желе озбиљно студирати, учити и радити.
У слободно вријеме бавио сам се трчањем, бициклизмом и борилачким вјештинама. Био сам и члан локалног Toastmaster клуба за вјештине јавног говорништва, а са пријатељима сам учио руски и њемачки. Комплетно окружење у којем сви напорно раде и истражују дјелује јако мотивирајуће, а могућности има безброј, па је за брз професионални развој довољно да енергију усмјерите у правом смјеру. Све је далеко лакше и једноставније него на Балкану.
Фулбрајт фондација организовала је и неколико вечера и семинара који су били усмјерени ка ширењу мреже људи и међусобном упознавању Фулбрајтових стипендиста из цијелог свијета. Приликом једног од ових семинара имао сам прилику отићи у главни град Тексаса Остин и посјетити зграду њихове Владе.


Неколико дана провео сам са својим пријатељима Томасом и Олом Ломбарди, професорима које сам упознао на Америчком универзитету у Босни и Херцеговини. Путовали смо до Пицбурга, Вашингтона и Њујорка.
Ускоро је дошао и крај маја, вријеме за повратак кући. Посљедњи мјесец провео сам уживајући у прољетном сунцу Кливиленда, дружећи се са многобројним пријатељима и колегама које сам стекао током боравка у САД-у. Путовали смо до Чикага, Индијанаполиса, Дејтона, Колумбуса и Нијагариних водопада. Посљедњи дан провео сам са својим цимерима, анализирајући моје америчко искуство, а наш заједнички закључак био је да снага Америке не лежи у њеној економији, науци или војсци, већ у њеним људима. У идеји толеранције, уважавања, разноликости и поштовања коју Американци поносно носе и несебично дијеле са свима онима који слободу сматрају најважнијим друштвеним идеалом. 

Powered by Bullraider.com