latinica

Caminante, no hay camino, se hace camino al andar

Пише: Ивана Бошковић (Катедра за иберијске студије Филолошког факултета Универзитета у Београду, Филозофско-уметнички факултет Универзитета у Алкали)


Изучавање страног језика не значи само учење нових речи и граматике, већ подразумева и упознавање  културе и живота људи који тај језик говоре. Такође значи и превазилажење граница, како физичких, тако и менталних, што је за мене један од главних циљева у животу. Верујем да је сан сваког студента страних језика да оде, на краћи или дужи период, у земљу у којој се говори језик који студира. Знам да је то био један од мојих снова и, захваљујући пре свега подршци породице, успела сам да га остварим.
Након завршених основних студија шпанског језика и хиспанских књижевности на Филолошком факултету у Београду, одлучила сам да школовање наставим у иностранству, у Шпанији. Мадрид, град који сам нешто раније посетила и у који сам се заљубила на први поглед, био је моја жеља од почетка, тако да сам, после више месеци трагања и одлучивања, у септембру 2010. године кренула на своје велико путовање.
Уписала сам мастер из интеркултурне комуникације, тумачења и превођења у државним службама на Филозофско-уметничком факултету Универзитета у Алкали. Ова мадридска општина, Алкала де Енарес, позната је по томе што је у њој рођен Мигел де Сервантес, али и по томе што су врата њеног универзитета први пут отворена давне 1499. године. Та дуга универзитетска традиција која је испуњавала ходнике, вртове и библиотеке је често чинила да се осећам као да живим у неком другом времену, а понекад је била и мотив више за учење (било је занимљиво размишљати о томе како су некада тим истим ходницима ходали Лопе де Вега или Франсиско де Кеведо).
Сам мастер је представљао једну потпуно нову област у мом досадашњем образовању – превођење у државним службама (нпр. болницама, полицији, и сл.), а био је изазован и зато што се радило о превођењу између два, за мене, страна језика (шпанског и енглеског). Свидео ми се начин на који је мастер конципиран – првог месеца није било часова, већ смо преко виртуелне платформе достављали радове на различите теме, а затим смо од новембра до фебруара имали редовне часове. После тога је уследила пракса у шпанским државним институцијама, и, на крају, писање завршног мастер рада. Ништа лако, али ништа немогуће, нарочито уз друштво и живот ван школе какав сам имала. Поред Шпанаца (који су били у већини) и мене, једине из Србије, мастер су похађали и студенти из Порторика, Турске, САД-а, Тајланда, Велике Британије, што је било сасвим довољно да једну од тема мастера – интеркултурну комуникацију – спроведемо и у пракси.
Алкала де Енарес, иако део Мадрида, делује као да је градић за себе (као Земун у односу на Београд). Мали је, али згодан за живот – све је близу, има културних дешавања и места за изласке, а и јефтинији је од самог центра Мадрида (што је за студенте изузетно важно). Сам Мадрид је довољно близу и довољно далеко (мада није на одмет било имати пријатеље по центру).
Ја сам добила стипендију за смештај, тако да сам била у универзитетском кампусу са осталим студентима. Живела сам у истој кући са цимеркама из Порторика, Доминиканске Републике, Сан Салвадора и Севиље (у питању су биле куће, не собе, за осам или четворо студената). "Кроз" њих и њихове животе упознала сам латиноамерички континент (и Шпанију), њихове обичаје, храну, начин размишљања, разлике, али и многе сличности… И толико тога још тек треба открити!
Током тих годину дана сам много научила из области коју сам желела да истражујем, али још више ствари сам научила о животу, сналажењу, дружењу, пријатељству, и, наравно, о себи.

Powered by Bullraider.com