latinica

Студирао/ла, мастерио/ла, докторирао/ла у иностранству? Подели своје искуство са другима!

Размишљаш да упишеш основне/мастер/докторске студије у иностранству? Информиши се о искуствима оних који су већ били!


 

Студије лингвистике у Хајделбергу

Пише: Александра Симић (студент мастер студија лингвистике енглеског језика на Универзитету у Хајделбергу, Немачка)
 

У Хајделберг, градић на обали реке Некар у Баден-Виртембергу у Немачкој, дошла сам у септембру прошле године. Добила сам стипендију Basileus, која подразумева целокупне мастер студије у трајању од две године на Универзитету у Хајделбергу, најстаријем немачком универзитету.
Овај програм је истраживачки оријентисан, те поред похађања курсева, радимо и велики број самосталних студија и учествујемо у пројектима. У оквиру прагматике сам се бавила прономиналном деиксом у политичком дискурсу, у оквиру социолингвистике сам истраживала конструкцију идентитета у текстовима аутора који живе у иностранству, а који се објављују на сајту Политике у рубрици „Мој живот у иностранству“. Дешава ми се оно што се, верујем, дешава многима који студирају изван Србије – интересовање за бављење локалним темама постаје веће, па иако студирам лингвистику енглеског језика, неретко обрађујем српски корпус.  
Што се тиче бављења енглеским корпусом, тренутно радим на мањој студији дискурзивне конструкције и индексације места четврти Вилијамсбург у Бруклину, Њујорк. Фокусирам се на храну, тачније, називе јела, меније, слогане, рекламне поруке, натписе на пијацама и покушавам да покажем на који начин се гради јединствени идентитет ове четврти. Ово истраживање спада у домен урбане лингвистике, гране која је на неки начин наследила класичну дијалектологију. Она се, као што јој и име каже, фокусира на градове, идентитет њихових становника и у обзир узима традиционалне социолингвистичке категорије, али поред њих, посебно разматра динамичност и промене које носи модерно доба, између осталих џентрификацију и деловање супкултура, те анализира урбану семиотику. Пажња се обраћа и на факторе попут глобализације, миграција и мобилности, мултикултуралности и мултиетничности. Промене се описују терминима међу којима су еnregisterment, лингвистички и семиотички пејзажи (енгл. lingustic and semiotic landscapes), metrolingualism, place making. Овај правац карактерише и велика мултидисциплинарност те често улази у оквире географије града, антропологије, просторног планирања. Сви студенти мастер програма учествују у креирању корпуса под називом Heidelberg Urban Corpus 2015, који обухвата материјале о највише џентрификованим подручјима Њујорка и Лондона.
Бавим се и контрастивном редупликацијом у оквиру предмета конструкциона граматика, једног релативно новог правца у лингвистици, који се у ширем смислу може повезати са когнитивном лингвистиком. Наиме, овај правац настоји да премости традиционалну баријеру између семантике и синтаксе, а за своје основне јединице узима конструкције.
Потом, ту је и критичка анализа дискурса, а у следећем семестру ме очекује психолингвистика. Тиме ћу овде заокружити теоријску припрему неопходну за писање мастер тезе. Још увек не знам која ће то тема бити, али имам осећај да ће се у њој сусрести језик и политика.
Студенти се подстичу да одлазе на конференције како би разменили своја истраживачка искуства. Недавно је овде одржана конференција Cognitive Explorations into Metaphor, на којој je jедан од највећих стручњака и најпродуктивнијих аутора данашњице када је концептуална метафора у питању, проф. Золтан Кевечеш (Zoltán Kövecses), одржао је уводно предавање на тему „Одакле метафоре долазе“ (Where Metaphors Come From) и представио своју нову књигу под истим називом. И иначе, на одсеку за лингвистику катедре за англистику предаје велики број сјајних професора, а редовна су гостовања професора са других реномираних универзитета, што чини да студенти овде осећају да заиста припадају светској академској заједници. Неизбежни су и колоквијуми (разговори, дискусије), који се одржавају једном недељно – то је прилика да чујемо шта друге колеге и професори тренутно истражују, као и да попричамо о дилемама и препрекама на које наилазимо у свом раду.
И да додам још коју реченицу о „нелингвистичким“ темама. Живети у Хајделбергу значи отићи бициклом до факултета који се налази у одлично очуваном и романтичном старом граду изграђеном у барокном стилу. Уживати у сваком предавању. Прошетати и прећи преко Старог моста, попети се на Philosophen weg, са кога се види прелепа панорама града.
Рекреирати се може и пењањем до хајделбершког замка и још даље до највише тачке у крају - Königstuhl. Ако се и учини далеко, ту је шармантна стара гондола, која се уморно и задихано пење до врха. Свакако се треба окрепити и немачким специјалитетима међу којима су Käsespätzle, Maultaschen, Flammkuchen на једном од бројних тргова у Старом граду или на једној од тераса ресторана на обали реке Некар.


У Немачкој и околини треба путовати, учити немачки и причати на немачком, бити упоран и доследан, јер је веома лако упасти у замку сталног причања на енглеском, поготово у овако туристичком граду. И наравно, радовати се сваком студентском дану, јер је непоновљив!
За крај: на питања о томе како сам се снашла и, уопште, како ми је „тамо“, насмешим се и једноставно одговорим да сам веома срећна. 

Додај коментар (0)

Лингвистички рај

Пише: Алмир Мустафић (Центар за пословну едукацију, Тузла)

 

Половином 2012. године био сам при крају магистарског студија, па сам се осјећао као да ми је у мојој научној каријери нешто недостајало. Радио сам ‘пуном паром’, али сам се ипак осјећао као да могу много више од тога. Иза себе сам имао признања Универзитета у Тузли, плакете, стипендије, семинаре, конференције и објављене радове, али ми се чинило да је вријеме за нешто веће. Област којом се бавим је когнитивна лингвистика, а мој ужи интерес је анализа политчког дискурса САД-а.
Тих дана Америчка амбасада у БиХ организовала је у Тузли шестодневни семинар за наставнике енглеског језика, па сам имао прилику упознати јако интересантне људе. Проводио сам вријеме са Крегом Дикером, Лисом Хандли и Асмиром Дорићем. Слушајући о програмима и стипендијама које су Сједињене Америчке Државе нудиле студентима у БиХ схватио сам да је Фулбрајтова стипендија управо оно што ми је недостајало. Одлазак у САД и рад са најбољим стручњацима свијета био је управо онај корак који ми је цијело вријеме недостајао.
Пријавио сам се неколико дана након тога. Послије неколико јако интензивних и исцрпљујућих селекција имао сам и финални интервју. Шест чланова комисије испитивало ме неких сат времена. Причали смо о мом истраживању, ситуацији у држави, САД-у, студијима, изазовима у БиХ и САД-у и будућим плановима. Укратко, о свему и свачему. Умјесто уобичајеног рока од седам до десет дана, наредног дана обавијештен сам да сам добио стипендију! Моји снови о студирању на скоро двјесто година старом универзитету Case Western Reserve и упознавању професора Марка Тарнера напокон су се остварили!
У Америку сам отпутовао 25. августа 2013. Летио сам за Беч и Вашингтон и на крају стигао у Кливиленд, двомилионски град смјештен на обали језера Ири у којем сам провео наредних девет мјесеци.
Кливиленд је изузетно лијеп - по америчким стандардима - градић. Небодери Terminal и Key, двије зграде од око 300 метара, виде се из скоро сваког дијела града. Становници Кливиленда посебно су поносни на свој НБА тим, Кливиленд Кавалијерс (Cleveland Cavaliers), у којем је своју каријеру почео познати Леброн Џејмс. Кливиленд Индијанс (Cleveland Indians) и Кливиленд Браунс (Cleveland Browns), бејзбол и фудбал тимови посебна су атракција Кливиленда, а чини се да као шлаг на торту дођу истраживачки центар НАСА и позната рокенрол кућа славних. Кливиленд такође има и други највећи комплекс позоришта у САД-у, Playhouse Square, па уз све остало овај град за свачији укус има понешто.
Наредног дана, након скоро дванаест сати опоравка због промјене временске зоне, био сам спреман за истраживање новог дома. Зграбио сам руксак и изашао напоље. Прошетао сам кампусом и градом, а након тога на Одсјеку сам имао састанак са савјетником.
Прва особа коју сам срео на Одсјеку била је Џесика Мекгинис. Широки осмијех и ријечи добродошлице биле су сасвим  довољне да схватим о каквом универзитету је ријеч. Након кратког упознавања представила ме професорима, а онда и осталим колегама истраживачима који су у САД стигли неколико дана прије мене. Прошетали смо кампусом, па сам имао прилику понешто и чути о свим оним мјестима која сам претходно видио.


Наредног дана имао сам прве часове, а с обзиром да је мој ментор један од најбољих когнитивних лингвиста на свијету, био сам поприлично нервозан. Међутим, испоставило се да за то није било потребе. Професор Тарнер невјероватан је човјек, а студенте је својим знањем и самим предавањима редовно остављао без даха. Неки су га због тога звали “професор ванземаљска интелигенција”. У исто вријеме професор Тарнер био је и један од најпријатнијих и најскромнијих људи које сам икада упознао. За студенте је на располагању био 24 сата дневно, а свој посао не само да је волио, већ га је једноставно живио. Једна од његових најчешћих реченица била је: “Често путујем ван САД-а, али ако ме требате, без обзира гдје се ја налазио, пошаљите ми ваш број телефона, имејл или скајп адресу, а ја ћу вас звати када ви будете имали времена.” Шта још можете пожељети од ментора попут професора Тарнера?
Систем образовања потпуно је другачији од онога на који сам ја навикао у БиХ. Када дођете у САД, једна од првих ствари коју научите је да своју, али и туђу слободу и права безусловно морате поштовати. Испразних савјета и прича које нису засноване на добро провјереним информацијама сигурно нећете чути, а уколико једном изгубите репутацију, велика вјероватноћа је да ће вас то пратити јако дуго. Дакле, сви добро пазе о чему говоре и које изворе користе. У складу с тим, студенти раде истраживања у оној области и у оном смијеру у којем они желе, а не у оном у којем њихов ментор жели или мисли да треба. Професор Тарнер такав приступ сматрао је чистим чином фашизма.
Што се тиче теорије, приступ је потпуно другачији. Њихово правило је да су теоријски постулати само “етикете” којима обиљежавамо неке природне законитости и ништа више. Те “етикете” требају нам како би они који се баве науком лакше и брже схватили о чему говоримо. Дакле, теорија није сврха сама себи. Она служи да би се путем ње нешто истражило и нешто ново открило. Уколико бих морао сажети амерички процес истраживања у три корака рекао бих да су они сљедећи: жеља за истраживањем, усвајање неопходне теорије и истраживање. Студенти крећу са жељом да нешто истраже. Након тога усвајају неопходне теорије или алате за истраживање, а онда раде жељено истраживање.
Такође, било ми је интересантно да оне, који само теоретизирају, и не уважавају баш претјерано. Сматрају да неки људи имају капацитета да науче теорију и ништа више. Они могу помагати и савјетовати оне који тек уче теорију, али веома ријетко оне који раде стварна истраживања. Битно је да усвојите теорију да би радили истраживања, а тек након урађених истраживања ви, заиста, имате право да се вратите на теорију и другима причате о њој. Теорију, на основу својих истраживања, можете потврдити или оспорити, али тек након истраживања, тј. практичне примјене. Без примјене теорије на истраживања нико вас неће узимати за озбиљно, а вјероватно ни трошити своје вријеме да слуша излагања о ономе о чему су већ написани томови и томови књига. Дакле, потпуна супротност од система образовања у којем је теоретизирање у центру и у којем је теорија сврха самој себи.
У складу са оваквим приступом, током прве трећине семестра студентима се предају најновија открића и теоретски постулати који стоје иза њих, док током друге двије трећине семестра студенти раде истраживања и представљају их својим колегама. Наравно, професор на почетку сваког часа увијек испредаје понешто ново, али је фокус током друге двије трећине строго на истраживањима и новим стварима. Не ради се ту о револуционарним открићима, али се на овај начин студенти “од малих ногу” уче шта је сврха науке. Након сваке презентације неког од студената, сви остали студенти постављају питања и расправљају о ономе што је представљено, па се тако свака фаза истраживања добро анализира и испита, а до самог завршетка истраживања студенти детаљно истраже своје теме и науче како говорити о ономе што су радили, како адекватно одговарати на питања, а такође и презентацијске вјештине.
Академска анксиозност, која је јако распрострањена на Балкану, потпуна је непознаница у САД-у. Под “академска анксиозност” мислим на она силна украшавања и уљепшавања истраживања разноразним, често потпуно неприкладним, изразима, фразама и терминима. У САД-у резултати истраживања увијек су у центру пажње, а језик треба да буде јасан, прецизан и довољно формалан да би се разликовао од обичног говорног језика.
Током боравка у САД-у радио сам истраживање на тему Идеални предсједнички кандидат САД-а. Ради се о анализи вербалне и невербалне комуникације, друштвено-економских прилика, политичких платформи и политичких кампања. Такође, похађао сам и редовну наставу на којој сам слушао предмете из когнитивне лингвистике, неурологије, медија, међународних односа и невербалне комуникације.
Слобода одабира предмета јако је широка, а студенти обично дипломирају у двије области. Сваки предмет предаје по неколико професора, па је одабир предмета, а и самог професора на самом студенту. С обзиром да је студирање у САД-у изузетно скупо, студенти се детаљно информишу о сваком предмету и прочитају биографије и објављене радове сваког професора, а тек онда праве одабир професора и предмета које ће слушати. Овако је спријечен сваки покушај непотизма при запошљавању, па тако, рецимо, ако неки професор није довољно добар, студенти сигурно неће одабрати ни тог професора, а нити предмет који он предаје. Прави академски рај, наравно, за људе који желе озбиљно студирати, учити и радити.
У слободно вријеме бавио сам се трчањем, бициклизмом и борилачким вјештинама. Био сам и члан локалног Toastmaster клуба за вјештине јавног говорништва, а са пријатељима сам учио руски и њемачки. Комплетно окружење у којем сви напорно раде и истражују дјелује јако мотивирајуће, а могућности има безброј, па је за брз професионални развој довољно да енергију усмјерите у правом смјеру. Све је далеко лакше и једноставније него на Балкану.
Фулбрајт фондација организовала је и неколико вечера и семинара који су били усмјерени ка ширењу мреже људи и међусобном упознавању Фулбрајтових стипендиста из цијелог свијета. Приликом једног од ових семинара имао сам прилику отићи у главни град Тексаса Остин и посјетити зграду њихове Владе.


Неколико дана провео сам са својим пријатељима Томасом и Олом Ломбарди, професорима које сам упознао на Америчком универзитету у Босни и Херцеговини. Путовали смо до Пицбурга, Вашингтона и Њујорка.
Ускоро је дошао и крај маја, вријеме за повратак кући. Посљедњи мјесец провео сам уживајући у прољетном сунцу Кливиленда, дружећи се са многобројним пријатељима и колегама које сам стекао током боравка у САД-у. Путовали смо до Чикага, Индијанаполиса, Дејтона, Колумбуса и Нијагариних водопада. Посљедњи дан провео сам са својим цимерима, анализирајући моје америчко искуство, а наш заједнички закључак био је да снага Америке не лежи у њеној економији, науци или војсци, већ у њеним људима. У идеји толеранције, уважавања, разноликости и поштовања коју Американци поносно носе и несебично дијеле са свима онима који слободу сматрају најважнијим друштвеним идеалом. 

Додај коментар (0)

Caminante, no hay camino, se hace camino al andar

Пише: Ивана Бошковић (Катедра за иберијске студије Филолошког факултета Универзитета у Београду, Филозофско-уметнички факултет Универзитета у Алкали)


Изучавање страног језика не значи само учење нових речи и граматике, већ подразумева и упознавање  културе и живота људи који тај језик говоре. Такође значи и превазилажење граница, како физичких, тако и менталних, што је за мене један од главних циљева у животу. Верујем да је сан сваког студента страних језика да оде, на краћи или дужи период, у земљу у којој се говори језик који студира. Знам да је то био један од мојих снова и, захваљујући пре свега подршци породице, успела сам да га остварим.
Након завршених основних студија шпанског језика и хиспанских књижевности на Филолошком факултету у Београду, одлучила сам да школовање наставим у иностранству, у Шпанији. Мадрид, град који сам нешто раније посетила и у који сам се заљубила на први поглед, био је моја жеља од почетка, тако да сам, после више месеци трагања и одлучивања, у септембру 2010. године кренула на своје велико путовање.
Уписала сам мастер из интеркултурне комуникације, тумачења и превођења у државним службама на Филозофско-уметничком факултету Универзитета у Алкали. Ова мадридска општина, Алкала де Енарес, позната је по томе што је у њој рођен Мигел де Сервантес, али и по томе што су врата њеног универзитета први пут отворена давне 1499. године. Та дуга универзитетска традиција која је испуњавала ходнике, вртове и библиотеке је често чинила да се осећам као да живим у неком другом времену, а понекад је била и мотив више за учење (било је занимљиво размишљати о томе како су некада тим истим ходницима ходали Лопе де Вега или Франсиско де Кеведо).
Сам мастер је представљао једну потпуно нову област у мом досадашњем образовању – превођење у државним службама (нпр. болницама, полицији, и сл.), а био је изазован и зато што се радило о превођењу између два, за мене, страна језика (шпанског и енглеског). Свидео ми се начин на који је мастер конципиран – првог месеца није било часова, већ смо преко виртуелне платформе достављали радове на различите теме, а затим смо од новембра до фебруара имали редовне часове. После тога је уследила пракса у шпанским државним институцијама, и, на крају, писање завршног мастер рада. Ништа лако, али ништа немогуће, нарочито уз друштво и живот ван школе какав сам имала. Поред Шпанаца (који су били у већини) и мене, једине из Србије, мастер су похађали и студенти из Порторика, Турске, САД-а, Тајланда, Велике Британије, што је било сасвим довољно да једну од тема мастера – интеркултурну комуникацију – спроведемо и у пракси.
Алкала де Енарес, иако део Мадрида, делује као да је градић за себе (као Земун у односу на Београд). Мали је, али згодан за живот – све је близу, има културних дешавања и места за изласке, а и јефтинији је од самог центра Мадрида (што је за студенте изузетно важно). Сам Мадрид је довољно близу и довољно далеко (мада није на одмет било имати пријатеље по центру).
Ја сам добила стипендију за смештај, тако да сам била у универзитетском кампусу са осталим студентима. Живела сам у истој кући са цимеркама из Порторика, Доминиканске Републике, Сан Салвадора и Севиље (у питању су биле куће, не собе, за осам или четворо студената). "Кроз" њих и њихове животе упознала сам латиноамерички континент (и Шпанију), њихове обичаје, храну, начин размишљања, разлике, али и многе сличности… И толико тога још тек треба открити!
Током тих годину дана сам много научила из области коју сам желела да истражујем, али још више ствари сам научила о животу, сналажењу, дружењу, пријатељству, и, наравно, о себи.

Додај коментар (0)

Један програм, два града

Пише: Милена Михајловић (Педагошки факултет Универзитета у Љубљани)


Након што сам завршила основне студије на Филолошком факултету у Београду, пожелела сам да наставим студије у интердисциплинарном окружењу, а када сам пронашла интернет страницу о програму Когнитивне науке, схватила сам да је то оно што ме интересује. Програм ми је деловао и захтевно, и занимљиво. Видела сам да постоји могућност да исти програм упишем у пет различитих градова (Беч, Братислава, Љубљана, Загреб и Будимпешта). Изабрала сам Љубљану, послала сам и-мејл Факултету и ускоро добила одговор. Било је потребно послати CV, мотивационо писмо, диплому, списак оцена и предмета, и коначно, обавити разговор са њима у септембру. Након тога одлучују о томе који кандидати су примљени.
Програм је занимљив јер обухвата предмете који на први поглед делују неспојиво: Програмирање, Вештачка интелигенција, Увод у неурологију, Когнитивна психологија, Увод у лингвистику, Статистика, Увод у филозофију, и још неке. Ипак, свидело ми се то на који начин су све повезали, као и то што су професори били максимално отворени и мотивисани за све наше предлоге. Осим тога, имали смо и прилику да кроз праксу научимо о ономе што смо учили током наставе. Наиме, свако од нас је могао да изабере којем ће се конкретном пројекту у току прикључити, где је свако могао да осети и како функционише тимски рад. Изабрала сам праксу у Клиничком центру, и прикључила се пројекту о медитацији, где сам, заједно са два професора и три студента, учила о томе како се изводе ЕЕГ снимања, шта је неопходно обавити пре и после снимања, али и о томе како правилно дизајнирати експеримент и доћи до жељених резултата. Заједно смо читали актуелне чланке о истраживањима у области медитације, дискутовали у току снимања, излагали о томе на часу, а касније смо целокупан рад представили на постеру са којим смо наступали на конференцији која је у организацији овог мастер програма.
Тренутно сам на другој години овог мастер програма. Размена студената у трећем семестру је обавезна, а за то се добија и стипендија (Erasmus или Ceepus, уколико је неко већ примао Erasmus раније), те сам тако дошла у Беч (опет, може се изабрати било који од преостала четири града), где сам и продужила боравак и стипендију, што је исто тако могућност избора. Занимљиво је да се могу изабрати предмети са било ког факултета. Тренутно радим на пројекту везаном за рачунарску и когнитивну лингвистику. Тачније, циљ ми је да испитам и истражим најприкладнији рачунарски модел инфлективне морфологије именица у хрватском језику кроз призму когнитивних наука.
Овај програм препоручујем свима онима које привлаче когнитивне науке, интердисциплинарно окружење и тимски рад, јер су то једне од највећих вредности које он пружа. Занимљиво је и то да га уписују и људи који су завршили економију, архитектуру, дизајн и друго, како би проширили своја знања и повезали их са актуелним интердисциплинарним правцима и темама у својим струкама (нпр. како дизајнирати учионице у коме ће се ученици осећати пријатно и у коме ће моћи максимално да искористе своје потенцијале).

Додај коментар (0)

Моја Гранада

Пише: Софија Петровић (Катедра за хиспанистику, Филолошки факултет Универзитета у Београду)

 

Одувек сам маштала да макар једну годину студија проведем на страном универзитету, распитивала се и читала о томе. На први поглед деловало је невероватно, тешко оствариво и као нешто што се само другима дешава. Отуд моја збуњеност и неверица од када су ме из JoinEuSee програма обавестили да сам добила стипендију за два семестра, па све док ми једног тренутка (након отприлике месец дана проведених у Гранади) није синуло: Хеј, ти сада живиш у Шпанији! А то је за студента хиспанистике заиста сан.
Систем рада на факултету се минимално разликује од нашег и веома брзо смо се уклопили, без неких већих проблема. Морам да признам да смо се ми из Србије на испитима показали као једни од најуспешнијих, што је свакако било ласкаво и охрабрујуће. Испоставило се као добро да захтеви професора нису превисоки јер нам је тако остајало времена да проживимо нашу шпанску авантуру изван предавања. И заиста, то је било оно најдрагоценије.
Гранада је савршен град, препун студената из свих делова света (прва је Erasmus дестинација у Европи), одговарајуће велик, доступан, жив и шарен, богат културним наслеђем, готово једнако удаљен од Средоземне обале и Сјера Неваде, најјужнијег ски-центра у Европи. Тамо се заиста осећате као да је све подређено студентима, и то посебно оним на размени. Наилазите свуда на љубазност, отвореност, жељу других да вас упознају са градом, али и да притом упознају вас и чују о вашој култури. Заиста су нам темпераменти негде блиски, па се лако идентификујемо и истолеришемо њихову малу неорганизованост и склоност да  субјективније гледају на сат.
Стипендија је била и више него довољна да покрије све трошкове, тако да нам је остајало новца да пропутујемо и упознамо и друге крајеве Шпаније. Осим већег дела Андалузије, обишла сам и север земље, потпуно другачији од доживљеног југа, и неизоставну Ибицу.
Мени је ово искуство било посебно на више различитих нивоа. Упознала сам много младих људи, сличних интересовања и погледа на свет и трудила се да допринесем тој општој размени мишљења, искустава и идеја. На професионалном плану сам веома напредовала, будући да сам годину дана живела у средини где се говори језик који студирам. То значајно проширује поља у којима тај језик користите и ствара ситуације које је готово немогуће симулирати у учионици. Једнако је значајно то што сам могла да проживим културу коју проучавам и волим. Уживала сам у свакој шетњи уским, живописним улицама старе јеврејске четврти или погледу на импресивну и тајанствену Аламбру са Албајсина, брда које су некад настањивали Мавари. Сусрет те три културе које су чиниле стварност средњевековне Гранаде и њихово сигурно преплитање до наших дана на посебан начин боји гранадски ваздух, већ оплемењен сунцем и звуцима фламенка. 
Промене које донесе студентска размена тешко је одједном сагледати. Открије вам неке делове вас самих за које нисте ни знали или сте их само наслућивали, прошири поимање свега и наметне став да све можете, само је потребно да желите и нађете прави начин. Такође, схватите да је свет мали, али и несагледив у својим разноликостима и да желите одмах да почнете да откривате оне нове и неслућене.

 

 

 

Додај коментар (0)

Још чланака...

  1. Алекс у земљи чуда